Сан жене са златним очима

Увијек је била нестална као прољећни зрак,

и прољећни зрак је био несталан као њен ход,

ушетала је кроз воду, упловила је кроз мрак,

помрачила је луку, унишила је свој брод.

На броду је била и остала сва у магли

и магла је пала на очи њене сестре од кише

падале су олује, сваки покрет јој је био нагли

исхитрени покрет душе што не спава више.

Сан је изгубила у луци прије острва,

коралног острва среће што раствара дијаманте,

сијали су некад њени јарболи од златних мрва,

мрвила је далеке облаке што у сузама пламте.

Пламен је прогутао срећу, не њену јер је ни нема

никада није ни имала срце мање од грома,

муње је слала низ улице, на челу голуб јој дријема,

сан је био све дубљи, прогутала га је кома.