1. OSLUŠKIVAČ SNOVA

Autor: Slobodan Anić

Poljski puteljak se uspinje padinom brda ka zalasku sunca. Između kolotečina raste oskudna, niska trava, a ivicama puteljka, gde je trava bujnija, raaste i raznobojno poljsko cveće. Desno, na brežuljku, vinogradi lepršaju svojim širokim lišćem, a levo je dolina kroz  koju teče rečica skrivena među visokim granatim vrbama i topolama. Pored njih se prostrli šareni i meki ćilimi livada.

Sunce se već jedva nazire iza grebena i njegova do skoro purpurna boja polako tamni, postaje plavičastosiva, kao pepeo.

Mala Ica korača puteljkom ka Suncu. Na glavi joj bledoljubičasti šeširić, kratka šarena haljinica sa cvetićima leprša joj oko nogu, a na nogama bele čarapice i sandale iste boje kao šešir. U ruci nosi buket poljskog cveća i plavim okicama razgleda okolo ne bi li ugledala neki cvetak kakav još nema u ruci.

Kraj puteljka zanjiše se travka, a na vrhu dve latice kakve do sada nije videla - krupne i okaste. Tek što se primakla da ubere cvetić, a latice se otrgoše i odletoše. Bio je to leptir, šašaren i veoma lep.

Ica potrča za njim, zaleprša haljinicom kao i on krilima. Leptir se spusti na jednu travčicu s druge strane puteljka i Ica stade. Poče lagano da mu se prikrada. Već je došla sasvim blizu stabljičice, pruži ruku da mu stisne krilca, ali leptirić opet odlete. Ponavljalo se to već nekoliko puta, i Ica nije ni primetila da je, trčeći za leptirom, već došla do vrha brda.

Na vrhu, kraj puteljka, rastao granat hrast. Pod hrastom sedi čovek četrdesetih godina, neobrijane prosede brade, sa slamnatim šeširom na glavi i u širokom platnenom ogrtaču. Leptir sleti na travčicu koja je rasla kraj njegovih nogu. Čovek skide šešir i poklopi leptira baš u trenutku kad je Ica dospela do njega.

- Gle male princeze! - reče čovek.

Glas mu pio prijatan, zvučan i baršunast bariton. Uprkos njegovom zapuštenom izgledu, oči su mu zračile nekom privlačnom i neopisivom dobrotom, tako da se Ica nije nimalo uplašila.

- Ko si ti? - upita ona cvrkutavim glasom.

Čovek joj se blago nasmeši.

- Ja sam Zan, osluškivač snova - reče on. - A ko si ti?

- Ja sam Ica - reče ona. - Htela sam da uzberem cvet, a to bio leptir, pa mi je pobegao.

Zan oprezno podiže jedan kraj šešira i zavuče ruku pod njega. Zatim naglo podiže šešir i već je u ruci držao leptira uhvativši mu krilca između palca i kažiprsta.

- Evo ga - reče on. - Šta ćeš sada s njim?

Ica nije o tome razmišljala. Stvarno, šta da radi s leptirom? Nije to cvet pa da ga stavi u buket.

- Ne znam šta ću - reče ona.

- Da ga pustimo? - upita Zan.

Ici bi žao da se rastane od leptira za kojim je toliko trčala, ali sada zaista nije znala šta da radi s njim.

- Pusti ga! - reče najzad.

Zan raširi prste, leptir zaleprša krilima, oblete oko njega, pa dolete na buket cveća koji je Ica držala u ruci.

- Izgleda da te i bube vole, Princezo - reče Zan.

- Pa ja nisam nikakva princeza. Ja sam...

- O, jesi, jesi, i to kakva! Ti si prava mala princeza i odsad ću te tako zvati.

- Ali, nisam princeza! Ja sam Ica.

- Pa dobro, Princeza Ica... Princez-Ica, može li tako?

Ica se malo zamisli.

- Može - odluči ona. - A šta ti radiš tu? - radoznalo upita.

Zan ju je nekoliko trenutaka blago i zamišljeno gledao.

- Osluškujem - reče. - Osluškujem snove.

- Kako to radiš? - upita Ica.

- Lepo! - reče Zan . - Samo sklopim oči, ili se zagledam u daljinu, i mislima čujem i vidim šta neko sanja.

- Ti, znači, možeš da čuješ i vidiš i šta ja sanjam? - upita Ica radoznalo.

Zan je zamišljeno i blago pomilova pogledom, malo poćuta, pa reče:

-Do sada nisam mogao jer te nisam ni poznavao, ali mislim da ću uskoro moći.

Zatim se zagleda u daljinu, preko žitnih polja, ka suncu čiji je poslednji zračak već polako gasnuo. Pogled mu beše blag i nekako setan.

- Vidiš, Princezo - reče - svako može da osluškuje snove. Potrebno je samo da nekoga mnogo, mnogo voliš da bi mogao da čuješ i vidiš šta on sanja. A da bi nekoga tako mnogo voleo, potrebno je i da ga jako mnogo poznaješ... Ali, zar nije vreme da ti pođeš kući?

- Jeste - nasmeši se Ica - ali mama neće da me grdi, nosim joj cveće.

Zan se tiho nasmeja tom naivnom dečjem lukavstvu.

- Hajde, i ja ću u selo - reče. - Daj mi ruku, povešću te.

Večernji povetarac je tiho šumorio u krošnjama golemog hrasta, uspavljajući ptice, dok su Zan i Princez-Ica silazili puteljkom ka selu.

- A gde ti spavaš, Zane? - upita Ica.

- Tamo, u onom gaju imam kolibu. Ispred kolibe imam livadu i na njoj uvek puno raznog cveća - odgovori Zan.

- Zaista?! - oduševi se Ica. - Mogu li doći da naberem?

- Kako da ne, Princezo, dođi kad god hoćeš. Ali, evo tvoga sokaka! Laku noć i lepo sanjaj!

- Laku noć, Zane! - reče Princez-Ica i protrlja oči jer su sunčevi zraci dopirali kroz prozor i pekli je po kapcima. Jutro je već svanulo, spolja se čula galama, cvrkut ptica i rakoljenje kokošaka.

Na stočiću kraj njenog kreveta ležao je buketić poljskog cveća.