2. LUTAK
Autor: Slobodan Anić

- Mama! - povikala je Princez-Ica još sa vrata dolazeći kući iz škole. - Mamice!...

U četvrtak dolazi fotograf da nas slika!

Mama je nešto poslovala oko šporeta u kuhinji.

- Pa, dobro - reče mirno. - Ne moraš toliko da se uzbuđuješ, tek je ponedeljak. Do

četvrtka ima još vremena.

Za Princez-Icu je to izuzetan događaj. Ide u prvi razred i to je njeno prvo školsko

fotografisanje. Od kada im je učitelj rekao da će se slikati, stalno je o tome

razmišljala, bojeći se da ne zaboravi dok dođe kući. Želi da na slici bude što

lepša.

Ona je inače lepa, ima plave oči i dugu kosu, možda je i najlepša u razredu, ali

ipak, treba se doterati, obući lepu odeću, udesiti frizuru. Učitelj je rekao da

dečaci treba da se obriju, a devojčice da se našminkaju, ali Princez-Ica nije

sigurna da li je on to mislio ozbiljno ili se samo šalio. Takav je učitelj, nikad se

ne zna kada je ozbiljan, a kada se šali.

Kad je rekla mami za fotografisanje, malo se smirila jer je bila sigurna da mama

neće to zaboraviti. I mama voli da Princez-Ica bude lepa. Otišla je da ostavi knjige

u svoju sobu i malo se poigra sa lutkama dok je mama ne pozove na ručak.

Princez-Ica ima mnogo lutaka i sve su lepe, kao i ona. Ipak, najviše voli lutku po

imenu Slađa i sa njom se najčešće igra. Sve su joj lutke ženske, tako da Slađa nema

muško društvo, osim Princez-Icinog brata koji za njih uopšte ne mari. Često se

Princez-Ica pitala zašto joj ne kupe i nekog lutka, ali se stidela da glasno postavi

to pitanje.

Sa njom u odeljenje ide jedan sladak dečkić, Živan, učenik trećeg razreda. Kad je

pošla u školu on se Princez-Ici odmah dopao. Tako je malen i mršav, skoro duplo

manji od Princez-Ice, a lep je kao lutka. Ima dugačke trepavice kao i Slađa. Pravi

lutak.

Bilo bi lepo kad bi mogla da ga smesti u kutiju za lutke i pokazuje ga drugaricama

kad joj dođu. Samo bi ona imala pravog, živog lutka. Mogla bi da mu oblači Slađine

haljinice i da ga češlja kako ona hoće. Mogla bi i da ga poljubi ponekad, i da ga

povuče za nosić, a on bi samo trepucnuo svojim dugačkim lepim trepavicama. Da, bilo

bi to lepo, samo što on ima mamu i tatu i mora da ide u školu.

Dok se tako igrala sa lutkama i sanjarila, Princez-Ici sinu jedna ideja, upališe joj

se sve lampice i sva zvona zazvoniše. Pa da, kako se toga ranije nije setila!

***

Za ručkom je neprestano ćeretala sa mamom o tome šta će obući kada se bude

slikala.Mama se, uglavnom, slagala sa njom i davala joj poneki savet. Mama ima ukusa

za odevanje i Princez-Ica ju je slušala, ali joj je sada na umu bilo nešto drugo.

- Mama - odluči se da upita u jednom trenutku - mogu li da se slikam sa Bojanom?

Bojana je njena najbolja drugarica.

-Možeš, zašto da ne - reče joj mama dobrodušno.

Princez-Ica je sad prestala da jede. Mučila se kako da postavi pravo pitanje.

- Mogu li, mama... Obećaj da mi se nećeš smejati!

Mama je osetila da Princez-Ica hoće nešto važno da je pita.

- Neću se smejati - obeća ona. - Pitaj slobodno!

Princez-Ica je već bila pocrvenela, ali ona je i veoma hrabra i prisebna devojčica.

- Mogu li da se slikam sa Živanom? - upita najzad.

Mama je već odavno znala da joj je Živan simpatija, često je pričala o njemu. Zato

se nije iznenadila, očekivala je to.

- Pa naravno da možeš - rekla je ozbiljno jer je obećala da se neće smejati. - on je

baš lep dečko.

Princez-Ica je skočila i poljubila majku u obraz. Zatim je nastavila da jede sa

apetitom. Niko ne ume tako slatko da jede kao Princez-Ica.

***

Jutro je u četvrtak osvanulo sunčano, sa ponekim oblačkom. Na travi i drveću su se

presijavale kapljice od noćašnje kiše. Nije bilo hladno, pa je Princez-Ica mogla da

obuče najlepšu haljinu i obuje dokolenice i sandale. Samo da ne pada kiša, mislila

je.

U školi je tog jutra bila prava modna revija. Neke devojčice su se i našminkale, a

da li su se dečaci obrijali, to se nije moglo pouzdano utvrditi. Sigurno je samo da

niko od njih nije imao brkove. A Živan je i dalje imao svoje dugačke, duuugčke

trepvice. I belu košulju sa kratkim rukavima do ispod lakata. I pantalone opasane

ispod pazuha.

Svi su lepo izgledali osim učitelja. On je sinoć kasno oprao kosu pa su mu čuperci

strčali na sve strane kao antene. Ali to Princez-Icu nije uplašilo. Uostalom, on je

dobar kao i mama, razumeće. Otišla je do njega i rekla:

- Učitelju, ja sam pitala mamu i ona mi je rekla da se slikam sa Živanom.

Učitelj se malo podsmešljivo, ali dobrodušno nasmešio i rekao:

- Pa slikaj se. Samo ako on hoće.

Da li hoće? O tome ona dosad nije razmišljala. Zašto da neće kad je ona najlepša

devojčica u odeljenju?

Otrčala je da ga pita, ali ma koliko bila hrabra, nije se usudila da to sama učini.

Rekla je Bojani da to učini umesto nje.

- Kaži mu da je moja majka rekla da se slikam sa njim - rekla je.

Još nije bilo zvonilo za početak časa. Živan se ispod klena igrao klikera sa

dečacima. Bojana i Tanja su otrčale do njega. Umesto Bojane govorila je Tanja i

cerekala se. I njoj se on dopadao.

Živan nije hteo ni da ih sluša. Nadurio se i okrenuo im leđa. Nije čak ni trepnuo.

- Kaže: „Beži, bre, tamo!“ - oduševljeno ju je obavestila Tanja kad u se vratile.

Princez-Ica je ćutala. Nije pokazala da joj je krivo. Ona ne voli da pokazuje svoja

loša osećanja. Kod nje se teško primeti čak i kada je bolesna, a tek ovo...

***

Sva deca su sa nestrpljenjem očekivala fotografa, a njega nema pa nema. Za vreme

časa, kad god bi se začuo zvuk automobila, deca su skakala i gledala kroz prozor. On

se pojavio tek za vreme drugog časa, ali učitelj nije hteo da prekine čas. Posle su

dugo sedeli u zbornici i pili kafu. Dugačka neka kafa, rastegli je tokom celog

velikog odmora.

Mislite da je Princez-Ica odustala od svoje namere? Taman posla! Otišla je do

učitelja i požalila mu se.

- Ne brini ti ništa - utešio je učitelj. - Ja ću mu reći da se slika.

Princez-Ica je veselo odskakutala iz zbornice. U učitelja je mogla da se pouzda, on

drži reč.

***

Prvo su se slikali po odeljenjima: učiteljica sa svojim drugacima i četvrtacima, pa

učitelj sa prvacima i trećacima. Princez-Ica je znala da je najlepša, jedino se

bojala da ne zažmuri.

Posle su mogli da se slikaju ko s kim hoće. Princez-Ica se slikala sa Bojanom jer je

i ona lepa. Šta će joj neko da joj pokvari sliku?! Zatim je stala po strani i čekala

da učitelj pozove Živana da se slika sa njom. Biće to lepa slika. U pozadini su bili

grmovi ruža puzavica, njihov miris je lebdeo u vazduhu, možda će i slike tako

mirisati. Dok je fotograf škljocao svojim aparatom, videla je da učitelj govori

nešto Živanu, ali se ovaj duri i prepire s njim.

- Kakav si, bre, to? - čula je učitelja kako govori. - Onako lepa devojčica hoće da

se slika s tobom, a ti nećeš!?

- Šta me briga što je ona lepa!? - namćorasto je gunđao Živan.

- Kroz desetak godina ti ćeš da juriš za njom, a ona neće ni da te pogleda! -

ubeđivao ga je dalje učitelj.

- Jes’, baš ću da jurim za onom... Gicom Prasicom!

Princez-Ica zaista nije bila debela, ali se njemu, mršavku, činila ogromna.

Sad se učitelj uozbiljio.

- Slušaj, nema smisla da uvrediš devojčicu! Slikanje ne boli ništa. Staneš pored

nje, fotograf škljocne, i gotovo. Hajde, ja sam joj obećao da ćeš se slikati s njom!

Sad su već svi čuli i sa zanimanjem pratili ovo ubeđivanje. Neki se zasmejuljiše.

Živanu je prvo zadrhtala brada, a zatim niz njegove lepe crne trepavice počeše da se

krune suze, krupne kao klikeri.

Učitelj odmahnu rukom i okrete se. Priđe Princez-Ici i pogladi je po kosi, tešeći

je:

- Ma, pusti ga! Šta će ti sada ovakav da ti pokvasi sliku!

- Pa baš i ne mora kad je glup!

Otrčala je da preskače lastiš sa drugaricama.

***

Kod kuće je ispričala mami šta se desilo.

- E, moja Princezo! - korila je majka. - Umesto da moli on tebe, ti moliš njega!

- Pa šta ću mu ja kad ima praznu glavu!?

- Vidi, molim te! Otkud ti znaš da on ima praznu glavu?

- Mama, pa on je lutak. Ima dugačke trepavice i praznu glavu kao i svaka lutka. Evo,

pogledaj!

I Princez-Ica jednim pokretom odvoji glavu od tela lutki koju je baš tada držala u

krilu.

Glava je zaista bila prazna.