3. Долинa
Аутор: Слободан Анић

Кад је мама угасила светло и изашла из собе, одједном је настао мрак. Изашао је однекуд из ћошкова, из пода, из ормана, испод кревета, а можда је ушао и кроз прозор, али био је тако јак, густ и црн, да је Принцез-Ица одлучила да затвори очи да га не види. А кад затвори очи, може да замишља свашта, све што хоће и жели њена машта.
Замислила је долину, зелену и обасјану сунцем. Кроз долину тече сребрни поточић, а око њега су ливаде на којима пасу стада оваца и говеда. Ту су и чобани: неки се купају у потоку, неки седе у хладу и свирају на својим свиралама, неки играју клиса или попића, а девојчурци се скупили у гомилу, нешто ћућоре и кикоћу се. Кад неки момчић дође до њих, оне га брзо отерају, или се разбеже, па кад он појури за неком од њих, остале навале на њега и тако га иштипају да му више не пада на памет да их задиркује.
Рубови долине су обрасли шумама које се протежу уз благу падину ка врховима брежуљака. Поред поточића се пружа стазица оивичена дворедом топола, врба и јасенова.
Принцез-Ица одлучи да крене стазицом ка другом крају долине, тамо где, скривен у густишу, гргољи студенац из кога извире поточић. Да не би ишла у спаваћици, измислила је себи хаљину, плавичасту и широку, од лагане провидне свиле,  на грудима јој велико срце беле боје, а на рубу хаљине која јој допире до чланака, налазе се ружичасти цветићи од сјајних шљокица. Обула је беле лаковане ципелице, а преко своје дуге косе на глави, ставила је лепи шеширић плави.
Док корача стазицом, испред ње лепршају лептири и показују јој пут, летећи од једног цвета до другог. Један лептир се, очигледно, нешто забунио и слетео на њен шешир, питајући се, вероватно, какав је то ходајући цвет.
Принцез-Ица је ходала лагано и достојанствено, као права кнегињица, и својим широко отвореним окицама, плавим као различак, радознало посматрала своју измишљену долину. Пролазила је поред чобана који је нису примећивали, јер она то није хтела. Није стигла да измисли њихова имена и ништа о њима није знала, осим да су чобани, па јој је било непријатно да разговара са непознатим особама.
Убрзо јој је досадило да хода тако сама, па је поред стазе измислила велики гранати јасен, под њим клупу, и на клупи своју другарицу Бојану. Наравно, Бојана је обучена исто као и она; не би имало смисла да јој измисли друкчију одећу, па да се она после љути што је лошије одевена.
- О, Бокић, откуд ти ту? - као зачудила се Принцез-Ица.

- Појма немам - рече Бока. - Одједанпут сам се нашла на овој клупи, а баш сам почела да гледам на телевизији "Ко се коме допада".
- Ону глупу емисију?! - узвикну Принцез-Ица. - Нема везе, хајде са мном да ти покажем моју долину!
- Откуд теби долина? -упита Бока зачуђено.
- Како откуд? Измислила сам је. Дођи да видиш!
И Бојана је, хтела не хтела, пошла за Принцез-Ицом. Јуриле су за лептирима, брале цвеће, поквасиле ципеле у потоку. Принцез-Ица је потпуно заборавила на своје кнежевско достојанство.
Веселе и задихане, стигле су до друге клупе на стазици. Испред ове клупе стајао је сточић, а преко њега наранџасти столњак. На столњаку воће, слаткиши и две велике чаше сока. То је Принцез-Ица измислила да почасти своју другарицу.
- Јао, што је овде лепо! - узвикну Бока. Кад будем причала Тањи, неће ми веровати.
- Не треба ни да јој причаш! - љутну се Принцез-Ица. - Нека она измисли себи долину какву хоће, немам ја ништа против!
Пошто су се окрепиле воћем, слаткишима и соком, кренуше даље. У жељи да Бојану што боље забави, измисли Принцез-Ица насред долине језерце, сво окружено шумом. На језерцу се њихао чунић са два весла, лаган као орахова љуска.
- Погледај, Боко, онамо! - тајанствено прошапта Принцез-Ица и показа јој сеновиту ивицу шуме на супротној обали. Тамо су, из шумског полумрака, провиривале главе неописиво лепих, златокосих девојака. Оно су виле. Хоћеш ли да им се придружимо?
Бојану подиђе нека хладна језа. Она је слушала о вилама од своје баке и бојала их се.
- Не, не бих! - рече. - Зар немаш нешто мање страшно?
- Мање страшно!? - узвикну Принцез-Ица. - Па оне нису страшне. Оне су исте као ти и ја, само што су виле.
- Нека, хвала! - рече Бојана. Више волим да гледам телевизију.
Принцез-Ица је зачуђено погледа.
- Добро, како хоћеш - рече она. - Дођи, онда, овамо!
Поведе је путањицом према ливади препуној цвећа и бујне траве. На ливади су пасле две краве и два телета. Иза ливаде видела се колиба од брвана. Испред колибе клупа, а на клупи седи средовечан човек, у широком платненом огртачу и са сламнатим шеширом на глави. Очи му благе и нежне, а поглед његов као лахор милује све што погледа. Угледа Принцез-Ицу и очи му се насмешише.

- Долепршао мој лептирић - рече нежним, меким баритоном. - А кога си ми то довела?
- Ово је Бока, моја најбоља другарица - рече Принцез-Ица. - Знаш је сигурно, често сам је сањала.
- Наравно да је знам - рече човек и озбиљно, али благо, погледа кроз Бојанине очи тако да она од тог погледа задрхта.
- То је Зан, ослушкивач снова - рече Принцез-Ица Бојани. - Причала сам ти о њему.
- Не сећам се шта си ми причала - рече Бојана. - Ти толико причаш да не стигнем све ни да чујем, а камоли да запамтим.
Принцез-Ици би неугодно због ових Бојаниних речи.
- Али, Боко, причала сам ти о њему! Рекла сам ти да може да види и чује шта ја сањам, а може да ослушкује и твоје снове, само ако те заволи.
- Нека, хвала! Ја никад и не сањам.
Зан је у међувремену устао и отишао некуд. Можда није хтео да слуша ову другарску препирку. Сада се враћао носећи дрвени бокал са млеком, две шоље, такође од дрвета, дрвени заструг с медом и две земичке.
- Ево ужине за моје бубице - рече он.
Принцез-Ица у последње време нешто није волела млеко, али Зана није могла да одбије. Намазала је погачу медом и слатко јела - залогајчић погаче с медом, гутљај млека. Бојана, међутим, није хтела ни да окуси. Њој су рекли да је срамота да се једе код туђе куће, и она се тога строго придржавала. Једино када су неке славе, свадбе, и када су сви јели, јела је и она.
- А зашто ти, бубице не једеш? - упита Зан.
Бојана је стиснутих усана, испод ока посматрала јело испред себе.
- Не могу, нисам гладна - рече.
- Па ни ја, Боко, нисам гладна, а једем - рече Принцез-Ица. - Нема смисла да одбијемо кад је човек донео! Бојана само трепну, стисну усне и погледа под сто.
Уто се, на дрвету испод кога су седели, зачу нека граја, као да се чопор мајмуна нашао на њему.
- Уху, Ицо-гицо! - викали су једни.
- Ој, Боко-коко! - викали су други.
Принцез-Ица погледа навише и на дрвету угледа све своје другове и другарице из школе. Ту је био и Мали Ива, и Тања Од Свих Мања, и Владика Новачки, и Лаза Татина Маза, и Да Ли Бор Или Јела, и Нена Ко Стена, и Маја Аждаја, И Чеда Ко Креда, и сви остали.
- Откуд они у мојој долини? - зачуди се Принцез-Ица.
Бојана се шеретски смејала и, као мишић из рупе, гледала навише у Принцез-Ицу.
- Знам! - рече Принцез-Ица, климајући главом. - То си их ти, Боко, измислила на овом дрвету.
- Хи, хи, хи! - смејала се Бојана.
- Лептирићу, па нека их, шта ти сметају? - рече Зан. - У долини има места за све.
- Е, нећу! - наљути се Принцез-Ица. Ово је моја долина, ја сам је измислила, и у њој ће бити само онај кога ја хоћу!
То рече и - отвори очи.
Долине нестаде. Мрак је у њеној соби и даље био густ и црн као и на почетку приче, али у њему није било никога кога не жели, осим неколико комараца.
Принцез-Ица се окрете на десну страну и заспа.