Дан је био пролећни, променљиво-сунчан, али један од првих топлијих дана након дужег раздобља хладног и ветровитог времена. Пчеле су зујале на расцветалом дрвећу, кокошке се раздрагано раколиле, а беле раде се весело осмехивале из траве. И, ето, таквог једног дана, насмејаног, светлог и прозрачног, наша Принцез-Ица седела је у својој полумрачној и полухладној соби и - учила. Наравно, учила је као што уче све данашње мамине и татине принцезе: на столу су биле школске књиге, а испод њих споменари и љубавна писма. Да по оваквом дану учи, то није могла па је решила да време планирано за учење паметно искористи и напише макар једно љубавно писмо. Узела је свеску за лектиру, која је некад била пуначка и једра, а сада некако мршава и сва усукана, отворила је на средини и откинула два листа. Свеска је тихо и тужно јаукнула јер је сада била још мршавија, али Принцез-Ица није обратила пажњу на то, вероватно ништа није ни чула. Узела је, дакле та два листа, ставила у уста горњи крај хемијске оловке и, грицкајући га, размишљала коме би моглада пише. Ту је сада искрснуо озбиљан проблем јер тренутно није баш била сигурна кога највише воли. Није ни помишљала да пише онима за које је знала да су заљубљени у њу, они су већ упецани, сад треба удицу бацити неком другом. Да, али тих других има доста и како се сад одлучити?
- Принцез-Ицо! - зачу се дозивање из дворишта. - Дођи овамо! Tо је тата дошао с посла па је зове да га нешто послуша. Принцез-Ица са олакшањем одахну јер сада више не мора да одлучује коме ће писати. А удица се може бацити и на други начин: погледом, осмехом, задиркивањем...
- Ево ме, идем! - одазва се, остави хемијску оловку, а она два листа поново врати у свеску. За сваки случај остави на столу отворену читанку,  ако неко случајно погледа нека види да је учила, а затим одлепрша напоље као канаринац из кавеза.
Тата је седео за столом у авлији између расцветалих воћака. Повише њега, по цветовима крушке, зујало је безброј пчела, али ниједна није слетела на њега. Тата није био сладак, а није ни мирисао, осим на дуван и зној после напорног рада, па пчеле нису мариле за њега. Али Принцез-Ица је била веома слатка, осим тога, помало је мирисала на мамин парфем, па се зато бојала да пчеле не помисле да је цвет и не полете на њу. Оне су, међутим, биле веома заузете око крушке, ни једна је није ни погледала, па то Принцез-Ицу охрабри и слободно приђе оцу. Наклони му се, како то већ чине све принцезе, и рече:
- Изволи, тата!
Отац је благо погледа, испружи руку, привуче је себи и нежно пољуби у косу.
- Шта је радила моја принцезица данас? - упита.
- Учила сам српски - рече Принцез-Ица искрено.
(Знам да су се сада неки читаоци насмејали јер су помислили да Принцез-Ица лаже, али - нису у праву. Писмо је облик писменог изражавања, књижевно дело, а то спада у градиво српског језика, зар не?)
- Паметно татино дете - рече тата милујући је по коси. - Јеси ли завршила?
- Јесам - рече Принцез-Ица.
- А да ли је ваше принчевско величанство расположено да нешто послуша свога тату?
- Хоћу, татице - прихвати она одушевљено јер је знала да је отац негде шаље. Ко не би пожелео да се прошета кад је време овако лепо, замамно и опојно.
- Узми златни кондир из ризнице, онај од четири оке,  па донеси тати вина од чика -Драгета, нешто сам ожеднео?
Отрча Принцез-Ица у ризницу, весела као лептир, дограби кондир од четири оке, па се запути стазицом између топола ка чика-Драгетовим дворима. И сама Принцез-Ица је волела да гуцне по коју кап (и нешто мало више) вина. Вино разгаљује, од њега постајеш весео, а весеље је знак здравља и животне радости.
Стазица је била застрта зеленим травнатим ћилимом и прошарана цветовима маслачака и белих рада. По њима су летеле пчеле и разнобојни лептири, а најлепши лептир је била наша Принцез-Ица која је весело скакутала стазицом и лепршала својом кратком шареном сукњицом. Верујем да су се сви лептири чежњиво окретали за њом, а лептирице је са завишћу посматрале.
Можда ћу некога и срести, мислила је Принцез-Ица излазећи на асфалтни пут. Њен брат, ђак шестог разреда, још није био дошао из школе, што значи да аутобуси опет не иду због несташице горива. Доћи ће, значи, пешке, сви ђаци од петог до осмог разреда који иду у школу у суседно село, а међу њима и њено луче, њена симпатија, Живан Дуга Трепавица. Можда ће га и срести ако пожури да наточи вино.
Није се дуго задржала код чика-Драгета. Изговарала се да јој је тата рекао да пожури. Чим је кондир био пун, дограбила га је и пожурила на капију. Није више примећивала ни зелену траву крај пута, ни расцветале воћке, ни зујање пчела; све је било тако празно, пусто и тужно. Повила је главу, оклембесила рамена и тешко корачала ногу пред ногу. Њена стаза је била све ближа и ближа, а пут је и даље био празан и... Али не, ево некога иза окуке! Па да, они су! Горјан, Борјан и њено луче, њен мршавко, Живан Дугачка Трепавица. Принцез-Ици срце закуца јаче, а колена јој заклецаше од неке треме.
Шта ми је, као да сам пијана, а вино сам само помирисала? запита се она.
Дечаци нису журили, ишли су полако и нешто причали. Гледали су у њу, па су нешто шапутали, њено луче се нешто љутило... Очигледно да су говорили о њој. Примицали су се све ближе и Принцез-Ица је морала да се прибере и одлучи како да се понаша када их сретне. Знала је, ако ћутећи прође поред њих и они ће учинити исто; ти дечаци су скроз глупи и страшне кукавице кад су девојчице у питању. Мора, значи, нешто да им каже, али шта? Неће, ваљда, само да им каже добар дан као што се каже старијима? Не, треба нешто да их пита.
Већ су били на неколико корака и Принцез-Ица се прибра, намести осмех број 1 који је најдуже вежбала пред огледалом, и погледа Живана право у очи. Он се намргоди, обори трепавице ка асфалту тражећи неки каменчић да га шутне, али као заинат, асфалт је био потпуно чист. Борјан је гледао час у њу час у њега и церио се, а Горјан се само церио и гледао ни у шта, неспособан да било шта схвати и разуме.
Принцез-Ица застаде и спусти кондир на пут.
- Је л' дошао мој брат из школе? - упита гледајући и даље Живана право у трепавице. Овај је, најзад, морао да подигне поглед, али је опет шарао очима и гледао некуд поред ње.
- Нисам га видео - слегну раменима и поново обори поглед ка земљи. Овога пута угледа један камичак и шутну га из све снаге.
Принцез-Ица је била свесна да је она свој део протокола обавила. Ко је њему крив што му је срце сишло у пете? Саже се да узме кондир, а тада јој се изнебуха обрати Борјан:
- Каже Живан да си му ти девојка.
Живан га појури и поче да га удара песницама у леђа. Принцез-Ица је опет спустила крчаг посматрајући ту будалаштину. Док су се они тукли чула је неко клокотање. Шта ли то клокоће? Погледа у кондир и зграну се - био је полупразан и нагнут, а крај њених ногу пресијавала се као рубин овећа локва. Тек је сада приметила да јој се вино просипа и подиже кондир, али је већ било касно, скоро половина јој се просула на пут.
Шта сад да ради?
Шта ли ће јој тата рећи?
Шта она њему да каже?
Дечаци су одмицали церекајући се, одавно су већ престали да се туку, а она је и даље стајала не знајући шта сад да ради.
Е, нећу више никад да се заљубим! - помисли Принцез-Ица љутито. И стварно је одржала реч. Тога дана.