| |
|
|
Autor Nikica Banić
|
|
Saturday, 09 February 2008 |
|
Leptir dudovac u mom kupatilu. Putem svile luta. Da napravim još jedan korak, učepio bih liniju parkinga na kome se automobil nalazi. Jedva da je stao na parking. Predivan auto, najnoviji u seriji, boje sivomaslinaste; ali ne ona vojnička, suvoparna pomalo izbledela, već je to prava maslina, zelenomodra, jedna od onih koje i hiljadu godina sastave u svom životu; upila je toliko sunca da se ovaj automobil sija do poslednjeg pogleda dok je na njemu. U točkovima smotali se milioni kilometra. Farovi mu oči mačije, oči ajkule, oči pantera, sve se to smešalo, pokazuju se u naročito noću; sve se te životinje nabude u njemu. Unutra da mi je bar zaviriti. Zamišljam pravi raj, pravi kožni raj. Iza njega bela kuća, šljašti kao u američkim serijama. Evo ih, njih troje izlaze van kapije. A ja, apa-trapa, predjem na drugu stranu ulice. Prvo, on, nekad "vunderkind", jedan razred za dve godine, i završi ekonomsku za osam godina. Mislio je, zaposliće se negde, tavoriti, skockati porodicu i čekati penziju - kad, oćeš, kao bljeskom munje obogati se. Stoji to, da ga je pri tom grom promašio a infarkt pogodio. Srca nije ni onako imao. "Neće biti tako; zlatan je bio", kažu babe, "dok ga novac nije obgrlatio." Ali novac se kotrlja kad ga on pokrene. DŽabe govoriti. Babe ko babe, nešto odmahuju rukama, ne čuju ovo. Male oči, mali nos, male uši, velika usta. Tačka medju dugim nogama. Usta nakarminisala - karmin zamalo da je teži od nje. To ne smeta, sve ima - skiciram devojku, mladi cvet runolista, koja Budimira pod ruku drži. On u prugastom odelu onako markantan, više je sakrivao nego otkrivao. Počev od tregera, pa do, ako hoćete, belih gaćica s crvenim brojnim Paja Patkovima. Pre nedelju dana pozvonila je ova Tanja, tako joj ime, na vrata jednog stana u novoizgradjenoj četvrti. Na vratima se pojavila, malo je reći zlatara, već prava draguljarnica. Tako je devojci na trenutak izgledala zategnuta gospodja koju su krasili zlato i biseri. - Vi ste... - devojka će bez uvoda. - Zakonita gopodja Budimira - prepoznala je u devojci ne kasirku, ne poštaricu, ne moguću služavku, već Budimirovu novu "štićenicu". Tako ih je prednjim nazivala. - Ti si Verina? - Da. - S njom sam išla u tekstilnu školu. Kakva je to devojka bila! Svi momci su za njom trčali. Mnogi su tako oznojeni na sebi majice sušili, zato danas pate od reume, pa i oni koji su se samo okretali ne znaju šta će od dishernije. Nije im bilo lako ni onda, ni sada. - Kao ni vama - prekinu je nestrpljiva devojka, onemogući gospodju da završi, da je pohvali, da joj kaže da je ista majka, da je lik ukrala od majke. - Šta, kao i meni, devojko - pribirala se gospodja. - Ovo ti je muž kod mene zaboravio. - Pretrčale su ove reči usne mlade "divljakuše". Tutnu joj u ruku sto evra dok je ovoj dobrostojećoj gospodji još u ušima zvono zvonilo od malopre. On, Budimir, bio se sa devojkom dogovorio da ovako učine. - Mala mudašice, ja sam mu ih ispraznila, tebi ostaje da naduvaš kesu. Duvaj tako jako da puknu, da se čuje kad puknu - jeknu gospodja, okrenu se, udje i lagano za sobom zatvori vrata, kao da se ništa nije desilo. U sebi je mislila: "Ni majka ti nije bila drugačija, lagala sam te, volela je ona i mlado i staro, naročito starije muškarce, ispušene lule. Niko je ne može kriviti. Prosto, nije razlikovala junetinu od žilave govedine. Pa, ne treba ništa da me čudi što ni ti ne razlikuješ. Vino povuče miris od bureta, kaže naš narod." Ovo poslednje je neka narodna umotvorina, a gospodja je bila tri četvrtine svoga života patrijahalno obojena. Jasno obojena. Sede na trosed, propade u njega njena zamašnost i nastavi svoju omiljenu seriju. O preljubama, pa šta ako je o tome. - Zbogom, teoretska suprugo - nije čula gospodja da Tanja izgovara. "Budimir je nalegao kao led na otok." Tanja podje niz stepenice. Štiklice su pucketale pobedonosno. Ode automobil s početka ove priče, osta neopisan policajac na parkingu. Opisaću ga da ne misli da sam zaboravio. Već kao penzionisanom policajcu davali su mu da naplaćuje TV pretplatu. Revnosan je bio u službi, takav je i u penziji, pri ovoj naplati. Mogao je to i neko drugi raditi da se radilo samo o uzimanju iznosa za posedovanje i gledanje televizora, nego, imao je on i dodatno zaduženje, koje se sastojalo u tome da proveri da li osim jednog postoji i drugi televizor koji nije prijavljen, jer i na njega je trebalo plaćati. Otvara vrata bez šuma, pa i ona koja su škripala, njegovim dodirom ruke ućutala bi se. Otvara jednu spavaću, pa drugu spavaću, i sve tako dok je spavaćih, tek onda preko hodinka pa u kuhinju. Kao da ne zna raspored, a, u stvari, njuška da nema neki neprijavljen televizor. Sada je portir kod Budimira. Kada je automobil odmaglio, ko zna dokle stigao, on je ostao i dalje gledao za njim. Radi promene, pogleda preko ulice. Pravo u mene. Gleda li, gleda. Oči nam se u jednom momentu poklopiše ko kazaljke na dvanaest. Mic po mic, pridjem mu. - Sve vreme te posmatram, poznat si mi, ali ne mogu da se setim,čiji? - Bravara Ševe. - Onaj što je gonao vepra do krmače. Pa da, sad se sećam: bio je najjači medju nama. - Pretpostavljam čime će nastaviti: - Ševo je najviše voleo da maže na hleb propalu spermu od bikova, davali mu veterinari. - Vidim ruga se mom ocu. Neka ga, neka mu bude. Smešim se, kao podržavam ga u njegovom podsećanju, a oči mi, ne mogu da izdržim, beže niz put kuda je automobil otišao. Vidi olinjali policajac šta smeram, šta sam namerio. Oseća da mu vraćam milo za drago. Podsmeva se mom ocu, a čiji je on otac, ne moram ga pitati. Zna on dobro. Znaju i drugi. Oči mu gube boju, blede, lice se sve više mreška, misli se sapliću u glavi; htele bi da stignu onaj usijani automobil.
|
|
|
|
|
|
|
