5.ТАШНА
Аутор: Слободан Анић

Дан је био пролећни, облачно-сунчан и доста топао. По плавом прозрачном небу пловили су бели мекани облачићи, а на ливади испред Занове колибе раздрагано су се смешили разнобојни цветићи трава. Неки су се чак и врло гласно циликали и тако привлачили пажњу вредних пчела које су и данас радиле свој посао иако је била недеља. Или немају календар, или код њих важе неки други закони и обичаји.
Зан, Принцез-Ицин ослушкивач снова, седео је на клупи испред своје колибе, и, по обичају, радио оно што увек ради када је беспослен - дувао је у своју свиралу. Није свирао неку одређену композицију већ је пребирао прстима и извлачио мелодију која је одговарала његовом тренутном расположењу - веселу, али помало занесену, лирску, нежну и мекану, као што су били облачићи који су пловили небом, а веселу и раздрагану као цветићи на травкама.
Свирајући тако, зачуо је иза себе шум нечијих корака, али није престао да свира. Нечије руке му се спустише на рамена, нечија нежна брадица нађе место на његовом рамену, али он је и даље свирао, сада нешто нежније, а онда заврши каденцом на којој му позавидеше славуји скривени у шумарку иза колибе.
- Шта је, лептирићу? - упита Зан одвојивши свиралу од усана. Имаш неки проблем?
Принцез-Ица обиђе око клупе и седе за астал насупрот њему. Наслонила је лактове на сто и ставила дланове на образе са палчевима испод браде. Гледала је Зана сасвим озбиљно својим крупним плавим очима и питала се да ли он заиста зна шта она жели.
- Знам о чему си маштала јутрос - рече јој Зан смешећи се очима. - Да се појавиш на утакмици са правом правцатом женском ташном у којој ће бити огледалце, огледалце моје, кажи ми на свету најлепши ко је, затим лабело за усне, неколико шнала, крејончића, и сличне ствари без везе што их прижељкују клинцезе.
- Откуд знаш? - упита Принцез-Ица зачуђено, иако је већ била навикла да Зан увек зна шта она сања и о чему машта.
- Прочитао сам ти на носу - рече Зан.
Она, потпуно несвесно, превуче дланом преко носа и загледа се у  Зана.
- Е, сад си обрисала, више се не познаје - шеретски се смејао Зан.
Принцез-Ица би га најрадије лупила по његовом рођеном носу, иако јој је био драг, али је понекад знао да је ужасно нервира.
- Немој да се љутиш, лептирићу, ја се само шалим. Набавићемо ми ташну, али она не иде уз фармерке и патике. Треба да имаш макар ципеле са високим потпетицама, без њих ти ташна ништа не значи.
- Па знам, Зане - рече Принцез-Ица - али шта да радим?
- Ништа лакше од тога - рче јој Зан. Знаш, ваљда да у орману, иза огледала, стоји мамина ташна. Узми њену ташну и њене ципеле са штиклама, и проблем решен. Али, не иду фармерке уз то. Обуци неку хаљину!
- Хвала ти, Зане, на помоћи - рече Принцез-Ица, и сва радосна потрча кући. Затим застаде и нагло се окрену. - А хоћеш ли ти на утакмицу, Зане? - упита.
- Не знам, лептирићу. Можда. Али, ако дођем, прави се да ме не видиш, молим те!
- О кеј - рече она - али ти, среди фризуру ако идеш.
То је била њена шала јер је цела Занова фризура била испод шешира, а под шеширом - ћела прошарана са неколико длака.

* * *

Мора се признати  да је на утакмици у центру пажње био - судија. Он је имао пиштаљку у коју је често дувао, па је публика, хтела  не хтела, често гледала у њега да види шта то сад опет свира онај лудак. Али, други центар пажње, нарочито за клинце и клинцезе, који на утакмицу и не долазе због фудбала него због самих себе, била је Принцез-Ица.
Јао, да сте је само видели како корача на штиклама, све придржавајући се за ташну, да не падне. Ташна је била таква да је могла да се носи преко рамена, испод руке или у руци. ПринцезИца је одабрала овај последњи начин јер је тако најлакше могла да одржава равнотежу. Штикле, ипак, нису баш мала ствар; ко није на њих навикао може врло лако да се претури.
Принцез-Ица је, дакле, корачала око игралишта на својим штиклицама, придржавајући се грчевито за ташну и машући њом напред-назад, као поп кадионицом кад свети водицу за Васкрс. Поред ње су корачале њене две старије другарице, обучене у фармерке и патике, и, мора се признати да су, поред ње деловале доста запуштено. Чак им је и фризура била сасвим обична.
Шта, зар вам нисам рекао да је Принцез-Ица очешљала пунђу?
А хаљина, то је тек за причу! Хаљина је заиста била веома лепа, зелена и љубичаста, са крупном црвеном јагодом напред. Једина мана јој је била што је последње две године упорно одбијала да расте, а Принцез-Ица није могла да је чека, па је порасла, тако да је сада била двадесетак сантиметара виша него што је хаљина од ње очекивала.
Изгледа, међутим, да се дечкићима баш то изузетно допало. Добро, ташна, пунђа, високе штикле - све су то имале и њихове маме и то им и није било ништа необично; али, хаљина која две године није хтела да расте - то је било да ти памет стане. Зато се иза Принцез-Ице и њених другарица створила читава поворка дечака од седам до четрнаест година, који су се као случајно ту затекли и успут изводили разне керефеке. Многи од њих нису ни приметили да се на игралишту игра утакмица. Судијину пиштаљку су потпуно игнорисали. Да их је неко упитао за резултат, они не би знали, или би рекли резултат неке од прошлих утакмица.
У паузи после првог полувремена стојала је група девојчица, у којој је била и Принцез-Ица, недалеко од гола, изван игралишта. По обичају, причале су о догађајима у школи, јер то једино може да се прича у тако великој групи; поверљиви разговори се воде када их има само две, највише три. Дечаци су наилазили поред њих и добацивали им, али су се оне правиле да их не примећују.
Наишао је Живан из петог разреда са једним дечаком који није био одавде, вероватно је био навијач гостујућег тима.
- Ово је моја девојка - гоорио му је Живан показујући на Принцез-Ицу, која је то чула и хтела да пукне од муке, али је ћутала и гледала на другу страну.
- Па она, бре, старија од тебе! У који разред иде? - питао је непознати дечак.
- У трећи - одговорио је Живан.
- Немој да лажеш! - рекао је дечак неповерљиво. - Видиш да је трипут већа од тебе!
- У трећи, мајке ми! - клео се Живан. - Ево, питај је ако не верујеш!
Дечак, наравно, није имао храбрости да лепо и културно постави то једноставно питање, али је имао сасвим довољно храбрости да гурне Живана на њу. Принцез-Ица је видела да Живан није ништа крив, па је почела да грди правог кривца.
- Идиоте један, сад ћу ти ја показати! - повикала је на непознатог који се измакао и церекао се. Пошла је према њему у намери да га звекне ташном по глави, али, налетела је право на лопту која је у том тренутку испуцана са игралишта.
Принцез-Ица је пала дочекавши се на колена и руке. Неколико тренутака ништа није видела, само су јој неке искре летеле пред очима, а кад је дошла себи, схватила је да јој из носа лије крв. Другарице је одведоше до кафића да потраже воду да се опере. Она је прстима стезала нос да јој не тече крв. Кад су је опрале, посадише је на клупу док јој не престане крварење.
Тада се однекуд појавио Зан и брижно се нагнуо над њу.
- Забаци главу уназад, лептирићу, да ти брже стане крв - рекао је.
Забацила је главу, али се правила да га не види, и он је убрзо нестао.
Наишла је њена сестра од стрица којој је неко рекао шта се догодило Принцез-Ици. Нашла је нека кола, јер је киша почела да пада, и овезли су је кући.

Код куће није било никога, сви су били некуд отишли. Пошто се умила и мало средила, покушала је да гледа телевизију, али је програм био одвратан.
Зашто Зан није желео да га видим на утакмици? - питала се. Да ли су га виделе њене другарице када јој је рекао да забаци главу?
У соби је било топло па је то натерало Принцез-Ицу да поново забаци главу, овога пута на јастук. Зажмурила је и покушала да се присети како је дошло до тога да је лопта удари.
Јао, ташна! - претрну она. Сетила се да ташну није вратила кући, али није могла да се присети где јој је остала. Да ли је остала на земљи где је пала, или у кафићу, или у колима, није знала. Можда ју је узела нека од девојчица које су биле с њом. Ако је нека од њих, вратиће је, али шта ако је узео Живан? Јао, убиће је мама!
Дремеж ју је потпуно ухватио и она прекорачи преко плота испред Занове колибе, јер је мрзело да отвара капију док пада киша.
- Зане! - повика са трема, а затим одлучно покуца на врата.
-Уђи, лептирићу! - зачу се Занов глас.
Он је седео за писаћим столом и куцао нешто на својој старој писаћој машини. Принцез-Ица приђе и наслони се на његова леђа. Гледала је папир који је био у машини.
- Шта то пишеш, Зане?
- Пишем причу - одговори он.
Она погледа у врх странице и прочита наслов. Иако је то била већ шеста страница, Зан је испред броја сваке странице писао и наслов. Ова прича се звала Ташна. То подсети Принцез-Ицу на разлог нјене посете
- Зане, ја сам... - поче она.
- Знам, лептирићу - рече Зан, који је престао са писањем још кад је она покуцала на врата. - Изгубила си мамину ташну... Не бој се, ту је ташна; брине Зан о теби. Испустила си је кад те лопта ударила и остала је на земљи, а ја сам је узео.
Зан устаде и приђе комоди која је имала три огромне фијоке. Отвори горњу фијоку и стави ташну на комоду.
- Ево ташне, немој је заборавити кад пођш!
Принцез-Ица хтеде да пође одмах, али је Зан заустави:
- Прво ћемо попити чај са млеком и медом, и намазаћу ти нос, чини ми се да ти је мало отекао.
Приставио је воду за чај, узео из креденца неку кутијицу, и посадио Принцез-Ицу да седне у наслоњач испод сијалице. Намазао јој корен оса, затим јој кануо ве капи нечега у нос, и њој је заиста било много боље. Линије ствари око ње су се некако изоштриле и сенке постале јасније.
- Зашто пишеш на машини, Зане? - упита она док су пили чај. - Зашто не купиш компјутер са штампачем?
Зан је замишљено погледа избацујући из себе одвратни дим цигарете коју је пушио.
- Купићу га, лептирићу - рече. - Једног дана ћу га купити. Али, то ће бити твој компјутер и твој штампач. Ти ћеш писати своје приче на њему, а Зан ће тада одмарати испод неке липе на сеоском гробљу.
Принцез-Ица га је гледала. Није хтела да плаче, али јој се у угловима очију појавише сузе.
- Али, дотле још има времена, Зане. Кад то буде, ја ћу можда бити старија нго ти сада.
- Можда, лептирићу - насмеши се Зан. - Ја сам само хтео да кажем да је писаћа машина оруђе моје генерације, а компјутер и штампач - оруђе твоје генерације.
- Што не значи да ти не можеш да радиш на компјутеру, и да ја не могу да куцам на машини - рече Принцез-Ица, седе за писаћи сто и, у наставку Занове приче, исписа следећи текст:

"Док је Зан седео у фотељи и пушио своју смрдљиву цигарету, Принцез-Ица је куцала на машини завршавајући његову причу.
Њена ташна, уствари њене маме ташна, лежала је на Зановој комоди. Никаквих перипетија ту више нема. Кад заврши ово писање, Принцез-Ица ће устати, пољубити Зана за лаку ноћ, узети ташну са комоде и отићи кући."

Тако је и било.
Кад су мама и тата дошли кући, Принцез-Ица је спавала на кревету поред упаљеног телевизора, грчевито стежући ташну у рукама.