6. ОСВЕТА
Аутор: Слободан Анић

Као и сваког понедељка ујутру, учитељ се правио строго озбиљан, или озбиљно строг. Није био ни једно ни друго, али је понекад играо ту улогу и био у томе прилично уверљив. Једино што није могао да буде истрајан и да остане такав цео дан, него највише пола сата.
Принцез-Ица је то знала и зато се није много бринула што су свеске за домаће задатке осталих ђака лежале на учитељевом столу, а њене свеске међу њима није било. Не, није она зборавила да напише домаћи задатак, све време је мислила на то, али није хтела да га напише јер је знала да јој за то не следује никаква казна ни од учитеља ни од родитеља. Осим тога, имала је и много других обавеза: требало је ићи код другарице, гледати цртаће на телевизији, ићи на утакмицу, у кафић...
Кад је ушао и стао за катедру, учитељ их је све обухватио погледом, али поглед ни на коме није задржао, као да је гледао некуд кроз њих. Рекао је добро јутро и седите, а затим је и сам сео и нешто писао у дневнику.
Тај његов општи поглед, кад наизглед ни у кога није гледао, а све их је видео, Принцез-Ица једноставно није могла да поднесе. Зашто не погледа конкретно, у било кога, не мора баш у њу, али да се зна да је некога погледао, да се некоме осмехнуо, а не овако... Изиграва Онога Одозго који као све види, али бар ми Њега не видимо и не видимо да нас Он гледа.
Кад је у дневник записао датум, часове и редаре, одсутне није јер их није било, палцем је пребројао свеске за домаће задатке и упитао:
- Ко то није написао домаћи задатак?
Осим Принцез-Ице још двоје нису написали, али они су иначе били слаби ђаци, а она је одличан ђак, и одједном јој би нелагодно што је у таквом друштву. Подигла је руку само напола, некако стидљиво.
Учитељ ју је погледао разочарано-ожалошћеним погледом.
- Принцезо, није могуће да ти опет ниси написала домаћи задатак!
Ово опет је значило да се присетио да ни прошли домаћи није написала, а мислила је да је то већ заборавио. Тада је тема била Особа коју волим и није написала јер се стидела да пише о својим нјинтимнијим тајнама. Неће, ваљда, по целој школи да раструби кога воли и зашто га воли? Глупа тема! А и ова сада: Сањала сам... Таман посла да јавно напише оно што стварно сања, одмах би сви знали све њене тајне! Наравно, могла је да измисли неки сан, али то би било глупо, као што је глупо оно што су на прошлом часу, кад су имали исту тему за говорну вежбу, измишљле она, Тања и Бојана како су сањале једна другу да се удаје за неког тамо кретена који им је, као, био симпатија још од првог разреда. Учитељ је одмах знао да то није сан него измишљотина. Али, све ово није могла сада да објашњава па зато само стидљиво рече:
 - Учитељу, заборавила сам да напишем.
Неколико тренутака ју је немо посматрао и изненадила се кад је видела да је сада заиста љут, што иначе није његов обичај.
- Па да, заборавила си! – љутито је говорио. – А ниси заборавила да идеш на утакмицу, у кафић, и да ти лопта разбије нос, и да се шеташ по киши без потребе!... То ниси заборавила! 
То се заиста јуче све догодило и њој је сада било криво што је учитељ тако озбиљно грди. Није очекивала да ће стварно да се наљути. Зато је почела да се вади:
- Учитељу, написала сам у другој свесци, али сам заборавила да препишем у домаћу. Донећу сутра.
- Сутра је касно! – одсече учитељ. – Требало је да се уради за данас. Осим тога, ово је већ други пут узастопно да не доносиш домаћи задатак. Сада заиста не могу да ти опростим и обавестићу твоје родитеље о томе.
Принцез-Ица се не сећа да су је родитељи некад казнили због нечега и зна да нема разлога да се боји, али – ко зна? Она није очекивала ни да ће читељ да се наљути, а он је, ево, љут. Криво јој је и зато што је грди пред другим ђацима, што они све то чују. Грди је као да је она најгора!
- Учитељу, можда је заљубљена, па је зато заборавила! – стаде каобајаги да је брани њена другарица Тања.
- Ма, знам да је заљубљена – одмахну учитељ руком. - Да није заљубљена не би пешачила два киломтра по киши и два пута долазила на утакмицу!
Принцез-Ица је сад већ поцрвенела и гутала кнедле, али не од стида већ због потиснутог беса. Шта њих брига што је она заљубљена?! То је њена ствар!
- Немам ја, децо, ништа против да се ви заљубуте, - настављао је учитељ своју васпитну тираду – али не треба због тога да побрљивите и да не испуњавате своје обавезе. Осим тога, ја вам саветујем да, кад се заљубите, кажете родитељима да сте заљубљени. Биће и вама лакше, а они ће имати више поверења у вас. А ако искрсне нешто што не смете да кажете родитељима, то значи да и ви осећате да то није добро и да не би требало да то чините.
Е, баш га претера!,“  мислила је Принцез-Ица у себи. Па моја мама мисли да сам још беба. Ето, она пуши, а таман посла да мене види да то радим! Дуван није за децу, кафа није за децу, пиће није за децу, љубав није за децу... Да јој кажем да сам заљубљена било би исто као кад бих рекла: - Еј, мама, наспи ми вињак и дај једну цигарету!
- Јеси ли ти, Принцезо, рекла мајци да си заљубљена? – трже је учитељев глас.
- Ја, учитељу, нисам заљубљена! – скоро викну она већ изнервирана целом овом ситуацијом. Да је знала да ће оволико да је грди написала би десет домаћих задатака, а не један.
Учитељ сумњичаво одмахну главом.
- Хм!... Учим децу више од двадест година и знам све о вама. Мене не можете да лажете, а немате ни потребе. Читам вам са носа све шта мислите. Зато, Принцезо, узми се у памет и води рачуна шта радиш!
Знала је Принцез-Ица да учитељ већ после пола сата неће више да тренира строгоћу, али јој је ипак све ово било непријатно.
Учитељ је после прегледао и давао примедбе на урађене задатке. Биле су то, углавном, глупости (наравно, не учитељеве примедбе, него задаци). Најбољи задатак је био Бојанин. Принцез-Ица јој није завидела јер јој је она најбоља другарица, али је ипак знала да би њен задатак био бољи само да је заиста могла да напише оно што стварно сања.

До вечери је већ заборавила на целу ову непријатност. Кад је легла у кревет сетила се начас тога, али јој то није сметало да убрзо заспи. Спавање јој никад није представљало проблем, могла је да заспи кадгод хоће и где хоће – на столици, клупи, за столом, у аутобусу, свеједно. Једино на часу није никад спавала, јер на часу много прича, и то скоро увк о ономе што се на часу ради, па је то одржава у будном стању. Пред спавање би само помислила на нешто лепо и пријатно, као што су, на пример, сладолед или чоколада, и заспала би без поблема.
Те ноћи, међутим није сањала ни сладолед ни чоколаду, већ један сасвим чудан сан, који може бити и пријатан и непријатан, зависи како за кога. Њој је баш пријао.
Било је лепо време и она се играла у авлији. Затим се зачуо лавеж паса. Одмах је знала да је то учитељев пас, Цукић, а на њега су лајали пси из комшилука. Поглдала је преко ограде. У даљини је била као нека измаглица и учитељ је изронио из ње. Клатио се у ходу, знојав, рашчупан и уморан, идући из виногрда, а Цукић је трчао испред њега и њушио се кроз ограду са чикиним псом. Затим је залајао и њен Џеки и излетео на пут.
Е, баш нека га уједе кад је могао онако да ме грди! помисли Принцез-Ица пакосно.
Џеки је већ био близу учитеља, а он се није ни обазирао на њега. Пси не нападају онога ко не показује страх или их не дира, па зато Џеки навали на Цукића који је стајао и режао искежених зуба и накострешена репа. Дохватише се и смоташе у клупко. Гризли су један другог режећи и цвилећи. Принцез-Ици би жао и једног и другог пса па зато дохвати мотку и истрча на сокак да их некако развади. Учитељ је то већ покушавао, викао и на једног и на другог, али безуспешно. Сагнуо се и ухватиоЦукића за врат баш у тренутку кад је она замахнула мотком да удари Џекија. Учитељ је приметио да је и она ту и погледао навише. И, замислите - уместо да мотка удари Џекија, промашила је и спустила се са стране на учитељево чело тако да он клече на земљу. Принцез-Ици је то било толико смешно да се од смеха пробудила. Просто јој је било криво што је то само сањала.

Сутра ујутру је учитељ ушао у разред са фластером на левој страни чела. Принцез-Ица га је запрепашћено гледала не верујући својим очима. Да ли се оно што је мислила да је сан догодило стварно? Или је ово сада сан?
После уобичајеног добро јутро и седите, учитељ ју је погледао и нсмешио се. Она се направила да то не примећује и, као, шапутала нешто Бојани.
- Принцезо, сањао сам те ноћас! - рече учитељ.
Она само затрепта у чуду, али...
- Шта ви имате мене да сањате!? - одвали набусито сетивши се јучерашње грдње.
- Сањао сам како си нахушкала пса на мене и још ме ударила батином по глави - наставио је учитељ. - Видиш, морао сам и фластер да ставим.
- Нисам ја, учитељу, хтела вас да ударим, него Џекија. Хтела сам да развадим њега и Цукића - поче да се правда Принцез-Ица осећајући да ту нешто није у реду, али није могла да се сети шта.
- Ма, немој да се вадиш! - рече учитељ. - Било ти је криво што сам те јуче грдио па си искористила прву прилику да ми се осветиш, па макар и у сну.
У сну, дабоме, сину Принцез-Ици. Како је учитељ могао да зна шта је она сањала кад то још никоме није испричала? Није, ваљда и он сањао исти сан? И још ставио фластер на чело! Ако, тако му и треба!
Али, ипак...
Ма, то је опет Зан, ослушкивач снова, направио неку петљанцију, сети се она.