| Plavetnilo |
| Autor Nenad Ćorilić | |
| Sunday, 17 February 2008 | |
|
Ovo je jedna od mojih novijih priča. Nedavno je nagrađena na šesnaestom Svetosavskom konkursu Narodne biblioteke Knjaževac. Nenad Ćorilić Nenad Ćorilić P L A V E T N I L O Rođena sam u rano jutro. Makaze kojima je presečena pupčana vrpca bile su tupe, jasno sam osetila bol kada su se gvozdeni kraci preklopili. Prvo što sam ugledala bilo je plavetnilo neba. Svetlo plavo, bez oblačka. Blaga koprena žutog koja se prelivala u vazduhu nagoveštavala je da će dan biti lep. Umotala me je u zgužvano ćebe. Dlake su bile grube i grebale su mi leđa. Ipak, toplina koju mi je ćebe pružilo učinila je da se osećam spokojno.Dvadesetak minuta kasnije uzela me je u naručje i krenula. Koraci su joj bili brzi , a stisak čvrst. Već sam razaznavala i pesmu ptica i zujanje komaraca.Najednom, više nisam osećala njene ruke. Stisak je popustio.Dok sam se, kroz dubine bunara, vraćala u nepostojanje, svaki deo moga tela treperio je istom željom- da joj zapamtim lik.Umesto toga, poslednje što mi se urezalo u oči pre nego što sam izgubila zemaljska čula beše plavetnilo. Svetlo plavo, čisto poput umivenog obraza.Da je bilo drugačije, danas bih imala trideset godina. Vraćala bih se sa posla gradskim prevozom, umorna, a ispred vrata kuće sačekale bi me nežne, male ruke koje bi me stegle jako, do izmaka snage. Kad bi stisak popustio ušla bih unutra, a na stolu bi, na šarenilom umivenom komadu bele hartije, pisalo: M A M A, S R E Ć A N T I R O Đ E N D A N. |
| < Prethodno | Sledeće > |
|---|
