Princ je stajao na balkonu svoje kule u Srebrnom dvorcu posmatrajući gradsku varoš. U jednoj ruci je držao vinsku kupu ispunjenu zelenkastim napitkom opojnog mirisa, dok se drugom oslanjao na ogradu od belog mermera.

Pokušavao je da sredi misli, rastrzan od umora i nespavanja. Čitav život, sve ono u šta je verovao, mu se treslo pod nogama. Sama pomisao na to ga je nagnala na duboki uzdah.

Skrenuo je pogled sa usnulog grada na napitak koji je magično sijao na mesečini. Jedan gutalj ove tečnosti će ga baciti u blažen san koji je priželjkivao. Ali nije mogao. Barem ne još.

Okrenuo se i ušao u svoju odaju. Tamo ga je ćutke čekao čovek zaogrnut u svoj putni ogrtač kao da se šiti od zime. Ovakvo držanje je bilo smešno sredinom meseca Sunca, najtoplijeg u letnjem periodu, ali on je to radio iz drugih razloga.

Niko nije znao kako se zove. Dali su mu nadimak Zmija, oni koji su bili privilegovani da ga znaju u pravom obliku, jer je on imao mnogo veštih maski kojima je sebi zavaravao trag. Ovaj čovek je bio kraljev trovač.

Princ ga je posmatrao sa oprezom. Nikada pre nije koristio Zmijine usluge, iako je bio svestan njegovog postojanja. Nikada pre mi se moći nije rušila kao kula od karata, pomislio je za sebe tmurno.

-Zvao si me?-Reče Zmija na pomerivši se.

Pošto mu nije video lice od ogrtača, Princu se činilo kao da neko drugi govori umesto trovača. Njegove reči ga nisu iznenadile. Zmija nije gajio poštovanje ni prema kome osim prema svojim otrovima.

-Opozvao sam te sa tvog zadatka u Ptičijem selu, jer smatram da je ovo važnije od ubijanja nekog pobunjenog seoskog kneza.-Hladno mu se obratio princ.

-Potrebne su ti moje usluge, a prinče? Nisi me voleo dok ti nisam zatrebao, a ne voliš me ni sada.-reče Zmija. Videvši prinčev izraz lica, on nastavi. -Nema veze. Nisam ja štene da zahtevam tvoju ljubav. Dovoljno će biti da mi platiš.

Princu se Zmija sada još više gadio. Bila je to istina, nije ga voleo, jer trovač nikome nije bio odan. Iako se činilo da ni ne sanja o izdaji, princ je znao da, kada bi novac u riznici presušio, zmija bez griže savesti otrovao kralja.

-Ti si već plaćen kao kraljev službenik, tako da ti ja drugu nadoknadu neću dati. Pristaješ li na svaki posao koji ti sada ponudim?

-Pristajem, kao i uvek.

-Potrebno mi je da plemić Taren umre, što pre, što čistije.

Zavladala je tišina. Plemić Taren je bio prinčev rođak, poreklom iz najbogatije porodice u zemlji. Mnogi ljudi su ga voleli, videvši onu njegovu javnu stranu, tako da je bio popularna ličnost za kojom bi svi žalili. Princ je očekivao odbijanje, ali je morao da pokuša.

-Igraš dvorsku igru, prinče, a ne znaš pravila. Ponekad mi se čini da ih nema, ali su uvek jasna. Taren će umreti, ti ćeš zadržati presto, ali hoćeš li podneti posledice? Jesi li spreman da se suočiš sa optužbama, sa bunama i nemirima?

-Sve je bolje nego da izgubim presto.

-On je za tebe već izgubljen.-promrmlja Zmija, a zatim reče glasno-To će biti obavljeno.

Sledećeg jutra, dana kada je kralj trebao da imenuje Tarena kao svog zakonitog naslednika, došla je tužna vest. Princ je umro, otrovavši samog sebe. Ljudi su govorili da nije mogao da izdrži pritisak zbog gubljenja moći.

I kralj je bio tužan. On je smatrao da njegov sin ne bi bio sposoban vladar, ali nije želeo njegovu smrt. Nekoliko meseci kasnije, umro je tiho, u snu. Ministreli su pevali da mu je srce prepuklo od tuge.

Taren je posle svega nasledio presto. Jedno veče, dok je sedeo za svojim stolom u kraljevskim odajama, došao je Zmija. Bio je uvijen u ogrtač kao i uvek, a kreta se nečujno poput senke.

-Oh, to si ti.-Reče Taren kada ga je ugledao.

-Kada se čovek popne na vrh, on zaboravi da zahvali stepenicama koje su ga do tu dovele.-Pričao je zagonetno.

-Dobio si svoju platu, šta još hoćeš?

-Odgovor na jedno pitanje koje će možda zvučati suludo. Da li je bolje živeti u strahu ili izgubiti presto?

-Zmijo, sve je bolje nego da izgubim presto.

-Ah, pitam se gde sam to već čuo?-Promrmlja on.