Ovaj esej nastao je na početku raspada moje domovine, SFRJ, što je nužno ostavilo traga na njegov sadržaj. Nisam hteo ništa da menjam da bih ga prilagodio novim istorijskim uslovima jer se ništa bitno za temu ovog eseja nije ni dogodilo.

БЕКСТВО ОД СТВАРНОСТИ
или
Уметност као опојно средство

Једна од битних особина људског рода, па и човека као јединке, јесте незадовољство. Људи су увек незадовољни постојећим стањем па и самим собом. (Ако нису, поставља се питање да ли су бића или ствари. Да није незадовољства, историја не би постојала, јер она изучава промене, а промене и настају као последица незадовољства.

Нажалост, у неким историјским периодима, додуше веома кратким, велика већина људи је задовољна постојећим стањем и не жели никакве промене. То је знак озбиљне болести друштва где такво стање влада и обично претходи великим друштвеним ломовима. Разлог је прост - такво стање, када се промене не желе, једноставно не одговара људској природи. Из овога, наравно, следи закључак да су дијалектичари у праву, али је чињеница да су баш они, који су своју друштвену праксу заснивали на дијалектичкој теорији, произвели тзв. комунистичко друштво, систем једне друштвене баре са тешком жабокречином. Узгред, идеја комунизма је једна веома привлачна утопија, и нужно је да једна таква идеја постоји, али, према дијалектичким законима логике комунизам је неостварив, јер подразумева одсуство сваке супротности, одсуство сваког сукоба са постојећим стањем, па према томе и одсуство сваке жеље за променом. Да ли то значи да људи у комунизму треба да постану ствари? Јер, само је стварима својствено да не теже променама.

Тема овога огледа, међутим, нису друштвене промене, већ жеље човека-појединца за променама и начини задовољавања тих жеља.За настајање незадовољства, односно жеље за променом, потребан је један предуслов. То је знање. Што човек више зна и потреба за променом је већа, јер, да би човек нешто желео мора да зна да то постоји. Мој покојни деда никад није пожелео да има видеорикордер или компјутер, на пример, јер у његово време то није ни постојало, или он бар није знао да то постоји.

Осим жеље, која увек, мање или више, постоји, за остварење промене, поред знања, потребна су и друга средства: за задовољење неких мањих жеља довољно је материјално богатство, за остварења већих промена у друштву потребна је велика друштвена моћ, односно власт. Наравно, нужно је задовољити први услов (материјално богатство) да би се дошло до другог (власти).

Често се у политичком животу чују оптужбе од владајућих политичких партија на рачун опозиције да се ова бори за власт. То се у тзв. младим демократијама приказује као нешто веома лоше. Па наравно да се свака опозиција бори за власт јер је то средство којим се могу остварити промене и превазићи незадовољство постојећим стањем. Владајућа странка је та која никад не жели промене јер је управо она и произвела постојеће стање, у складу са својим интересима. Све се, наравно понавља и кад нека опзициона странка постане владајућа. Из тога, наравно, следи закључак да ниједна власт не ваља јер се противи природној људској тежњи за променама.

Да би човек појединац, који има знање, или бар може да га купи од оних који га имају (тј. њихове услуге), превазишао своје незадовољство и задовољио своје жеље, обично је довољно материјално богатство. Што је оно веће и жеље су веће, али и остварљивије. Човек који, поред материјалног богатства има и власт, има сва средства да своје жеље наметне и другима над којима влада. Тако настају диктатуре (тоталитарни режими), и наравно да се сaда код оних који имају знања, али немају довољно богатства и моћи, јaвља незадовољство и жеља за променом.Тада се они удружују са себи сличнима да би били моћнији од онога на власти. И тако у круг.

Богатство и власт, међутим, нису међу људима распоређени сразмерно њиховим потребама за остварењем жеља. Врло мали број људи поседује средства за превазилажење незадовољства.

Најбројнији су они људи, наоружани знањем и њему сразмерним незадовољством, који немају средстава за задовољење својих жеља. Њима се овај свет не допада, али не могу да га мењају. Шта њима преостаје? Бекство у снове.

Да, остају снови. У данашње време, бескућници без крова над главом одушевљавају се сапунским операма типа "Династије", они чије су жене уморне од рада у установама и предузећима, а после  у кухињи и задремају још пре него што се увече свуку, задовољавају се порнићима, они који желе да путују уживају у путописима и романима (или филмовима) чија се радња догађа у егзотичним пределима итд. Индустрија снова (не мислим само на филмове), једна је од најважнијих грана светске привреде. Не можемо ни да замислимо како би свет изгледао када би одједанпут нестало филмова, телевизије, поезије (у најширем смислу). (Музику и слике је човек одавно научио сам да ствара.)

Али, хајде баш да замислимо. У 19. веку није било филма ни телевизије. Постојала је, додуше, писана поезија, али за онај мали број писмених људи. Како су онда неписмени бежали у снове? Па, знамо, наравно, да усмена књижевност постоји малтене од тренутка када су људи почели да говоре. Потреба за бежањем из стварности у снове стара је клико и људски род. Историја уметности није ништа друго него историја превазилажења људског незадовољства помоћу маште. Извор уметничке маште и стваралаштва је, дакле, у незадовољству.

Већина људи се, услед незнања, неспособности или лењости задовољава сновима, тј. уметничким делима које су други за њих створили. Постоје, међутим, појединци, који се не задовољавају само туђим сновима, мада и у њима уживају, већ желе да створе, и стварају, своје снове, које, због таштине или материјалних прихода, дају или продају другима. То су уметници.

Има и неостварених уметника, оних који никада нису створили ниједно уметничко дело, или се све завршавало на покушајима; оних који нису имали довољно снаге, воље, довољно таштине, или су живели у таквим околностома које им нису омогућиле да се остваре као уметници, да своје снове понуде другима. Има, наравно, и оних несрећника који би, можда, и постали уметници само да им је то пало на памет. Они своје бекство од стварности остварују на други начин - помоћу алкохола и наркотичких средстава. И то је један од начина да се од стварности побегне. Постоји још и онај последњи, дефинитивни начин - самоубиство. Само, за разлику од уметности и опојних средстава која, бар привремено, помажу да заборавимо на своје незадовољство, да нам стварност изгледа лепша, самоубиством укидамо незадовољство без икакве замене за незадовољавајућу стварност.

Да ли је случајно што међу уметницима има велики број алкохолочара, наркомана, самоубица? Не верујем, јер, извор свега тога је незадовољство, а оно се , у недостатку богатства и власти, превазилази опојним средствима - уметношћу, алкохолом, дрогом. Рећи ће неко да између уметности, с једне, и алкохолизма и наркоманије, с друге стране, постоји битна разлика: уметност је друштвено корисна, алкохолозам и наркоманија су деструктивни, прво за самог зависника, а онда и за околину. Тачно, али пре него што је њихова уметност друштвено призната, већина уметника су за просечан свет били битанге и дрипци. Наравно, они су то остајали и касније, али им се то опраштало јер су уметници, а зна се да су они мало померени. Уметници су неодговорни према својој околини и породици, баш као и алкохоличари и наркомани. Они уметници који се жртвују за породицу и оне према којима имају обавезе, никада то и не пoстану. Можда се управо одатле и регрутују неостварени уметници - алкохоличари и наркомани, кажњавајући на тај начин и себе, због малодушности, и друге, због њиховог неразумевања. Да би неко постао уметник, потребно је да га најближи разумеју и бар ослободе обавеза и осећаја дужности према њима, ако већ не желе да му помогну и жртвују се они за њега. Морамо, ипак, признати да алкохоличари и наркомани своје снове задржавају за себе, не производе алкохол и дрогу за друге; уметници своје снове дају другима. Само у том крајњем резултату разлика је битна.

Опојна средства могу бити слабија и јача. Нека од њих не производе снове битно различите од стварности већ нам само помажу да постојећу стварност видимо у лепшем светлу (вино и слична пића). Друга су жестока и њима прибегавамо у тренуцима тешког незадовољства прожетог осећањима угрожености и немоћи (сва жестока пића и, вероватно, неке врсте дрога; она нам искривљују свест о стварности и њихова прекомерна употреба је врло близу дефинитивном укидању незадовољства, односно самоубиству. Највеће промене у отклону од стварности изазивају халуцинантне дроге, код којих стварност потпуно бива потиснута сновима, односно халуцинацијама.

Слично је и са уметничким делима као опојним средствима. Треба, међутим имати у виду чињеницу да јачина опојних средстава нема везе са њиховим квлитетом, напротив. Искривљена стварност и халуцинације могу бити страшнији од саме стварности од које желимо да побегнемо, а отрежњења су увек мучна. Лагано пијанство нам омогућава да, привремено, видимо само оно што је лепо у стварности.  Нека лагана пијанства, која су нам приуштила пријатне тренутке, памте се врло дуго, са жељом да се понове. Тешкох пијанстава се нерадо сећамо, мада нека од њих остају као трајна мора.Да ли је потребно објашњавати зашто је, на пример, Бранко Ћопић наш најчитанији писац? Он је писао о рату, теми која је мучна и ружна сама по себи, ужасу који је заснован на безумљу и мржњи. Ипак је успео да и у тим околностима пронађе радост и љубав, смех, али и тиху патњу, тренутке разума у општем безумљу. Његова дела су као лагано вино, лако се читају и дуго се памте. Слични њему су Толстој, Шолохов, Дикенс, да наведем само неке.

Достојевски, Фокнер, Едгар Алан По, Зола, Мопасан и њима слични су, свакако, врсни писци. Ако су Толстој, Шолохов, Дикенс, писци типа шампањца, онда су ови други писци типа најквалитетнијег коњака. Опијају жешће, али је отрежњење мучније. Кад почнеш са читањем неког њиховог дела тешко га остављаш, али кад прочиташ до краја остаје у теби неки осећај нелагоде, некад и мучнине.

У последње време најтраженији су писци типа кока-коле: док пијеш осећаш се пријатно и, наравно, одмах заборављаш на то. Њихова дела се могу купити на сваком киоску. Треба, ипак, бити поштен па признати да и међу њих залута понеки шприцер, пиво или вотка-тоник.

Уметност је, дакле, опојно средство које је, за разлику од других, једино прихваћено као корисно, како за појединца, тако и за људски род у целини. Сврха му је, како смо видели, да, у недостатку других средстава, помогне људима у превазилажењу незадовољства, односно да им помогне да побегну од стварности. Док ово пишем, наша стварност је све гора: Опет имамо безумље, материјалну и духовну беду у сваком погледу (ово је због слика, указала ми се прилика. Ко је тај који не жели да од тога, бар пивремено, побегне? Кад бих био богат отишао бих на Флориду, Нови Зеланд или неко друго место где нема овог страња*). Кад би овај народ имао довољно власти (и памети), а требало би с обзиром да се сви заклињемо у демократију, отерао би све наше вође, који нас завадише, на Голи оток и обезбедио им довољно оружја да се међусобно поубијају. (Лично не бих имао ништа против да се поубијају и на Брионима, или неком другом месту које се њима допада.) На жалост, немамо ни богатства, ни власти - остају нам опојна средства. Између осталих и уметност. Уметност која ће нам понудити илузију онога чега у стварности нема (или има у ограниченим количинама): разум, љубав, мир, материјално и духовно благостање.
_________________________
*) Није штампарска грешка.

        Луњевац, августа 1991.