| Drugi uzdah |
| Autor Nikola Bulj | |
| Tuesday, 26 February 2008 | |
|
Trotoar. Mračan i siv, hladan, izlizan košavom i koracima, izdignut čvornatim korenjem, deformisan, gladak, ispucao. Stopala, moja, noge i ostatak mene. Raskrsnica, čvrsto uvijena u mrak, sa dve škiljeće lampe negde u krošnjama, crveno svetlo na semaforu. Magla. I neki čudan, stran miris u vazduhu, poput spržene kose, ali manje odvratan, poput nečega ružnog u vazduhu što svi primećuju ali teraju sebe da zaborave i pre nego obrate pažnju. Lišće u sred šuštanja, zaustavljeno. Tamo desno, taxi, parkiran, otvorenih vrata, sa muzikom tihom koja kroz vazduh gusto talasa usporeno se odmičući od zavaljenog vozača sklopljenih očiju. A ona, tu na desetak koraka, u najmračnijem uglu sveta, prelazi put, po svim pravilima, sasvim normalno, naivno, ljudski, razmišljajući o ko zna čemu i žureći ko zna gde... I onda jak zvuk motora, snažno svetlo farova iza ugla, škripa guma, i ni video je nije. Pijan, drogiran, samo kurčevit, nevažno. Na mestu mrtva. Da nije jednog pokreta ruke. Malog, neuočljivog, tek jedva... Ali pokret ruke je načinjen, ja sam ga načinio, stojeći na semaforu čekajući zeleno, ne znam ni zašto, ne zanima me, taj mali potez dva prsta koji podižu strašnu energiju vazduha na gore, nisam ni pogledao zapravo, od svega mi je muka, ni razmišljao, kažem, samo, eto... Automobil nikada nije skrenuo. Izgubio je kontrolu, nakrivio se, zastao za sekund, onda se naglo okrenuo u vazduhu, istovremeno kada je taksista otvorio oči i pogledao u desno, zinuvši, da li od čuda ili jer je zevnuo ne znam, detalji su mi tako daleki sada, krovom jedva dodirnuo asfalt, zavarničio, okrenuo se suludom brzinom još 2 puta i tresnuo snažno o glatku sivu površinu, tamnu, hladnu, okupanu mrakom, a onda klizio još par metara kroz tunel nadkrovljen krošnjama, usađen u drvorede. Nisam ga ni ispratio pogledom. Taksista je trčao, ostavivši svoj automobil otvoren, nezaključan, u po' noći, opasni momci su izlazili iz kafea na drugoj strani ulice da vide ko je koga, devojka na prelazu je nestala, pobegla, neko je zvao u pomoć, neko će pamtiti ovo veče do kraja života... Zeleno se upalilo. Zakoračio sam napred, ne gledajući ni levo ni desno, ovo je moj jebeni prelaz i sada ja prelazim, taksista je protrčao na metar iza mene, psujući prokletu omladinu, kožnjaci su mi trčali u susret, derući se u mobilne telefone, jedan je stigao i nos da počeše, prošli, glasovi se udaljili, razgledaju mesto nesreće, izvlače jadnika... "Ti si to uradio", kaže glas iz mraka, i ja još jednom udahnem duboko, osećajući nalet stvarnosti odnekud iz malog mozga. Možda i jesam, možda i nisam. Ko ga jebe uopšte. Okrenem se. Ona. Drhti. Nema pojma šta priča. "Nemaš pojma šta pričaš, drhtiš". Gledam je. Zašto uvek crna kosa prati te krupne tamno plave oči. Ide li upitnik na kraju ovakve rečenice ili može da prođe tačka. Zašto ruke trnu kada su dugo ukočene u neprirodnom položaju. Zašto bez nade nema života, a bez slobode nema... "Ne laži. Videla sam te. Pogledala sam, kada je skrenuo, išao je pravo na mene, a onda, i pored farova i svega, videla sam, nešto sa prstima, šta si uradio, i samo je skočio..." Hm. Možda i jesam. Bedak. "Šta onda"? "Ko si ti", rekla je, ali ne uplašeno, nikako uplašeno, i pomislio sam da bih ja bio uplašen na njenom mestu, ako ništa, mrak je, a mrak, majku mu, izvlači svakakve budale napolje. Kao i magla. "Jedan od sedmorice". Heh, kratko i jasno, bez terminologije. "Ja biram ko ide i kad. Gde, to je već njihova stvar". Gleda me. Oči joj se šire. Desna ruka kreće ka grudima, prsti se skupljaju oko malog srebrnog krsta koji odnekud ispod odeće isplivava u najpogodnijem trenutku za versko prosvetljenje. "Zašto si..." ostaje nedorečeno. Ipak, stoji u mestu. Kosa je ravna, sa vatrenim odsjajem semafora iza nas i titravih svetiljki negde gore u krošnjama. Sležem ramenima. "Bi li radije da nisam"? pitam, a ona brzo odmahuje glavom. "Ok", kažem, i okrenem se da odem. "Čekaj", kaže, zbunjeno, pogleda me opet, "i to je sve? A šta ako je trebalo da umrem, da se nešto veće od mene dogodi, šta ako bi to potaklo ljude da više paze, ako bi, ne znam, moja mama osnovala nešto, kao u filmovima, ako..." Sležem ramenima. "Bi li radije da nisam"? pitam, a ona brzo odmahuje glavom. Ovog puta joj nudim osmeh u zamenu za to uplašeno klimanje. Okrećem se da odem. opet. "Čekaj", kaže, zbunjeno, pogleda me opet, nekako stidljivo, "Hoćeš na piće"? "Molim"? Sad lepo pucnem prstima pa dovršim šta je onaj započeo. Samo se lepo opruži tu i neka te nađu ujutro kad sunce ispliva iz sveg ovog smrada. "Ne! Misliš da ja idem okolo i to radim da bih muvao ribe"? "Ovaj", pogne glavu, "ja tebe muvam". A. Okrenem se, pogledam još jednom ka semaforu, raskrsnici, razlupanim kolima i iznenadnoj količini sveta koja se skupila. Sramota. "Ti častiš, onda"? "Da". Hm. "Ok, što da ne". (C) Nikola Bulj 26. februar 2008. PS. Ako Vam baš ništa nije jasno, probajte da pročitate Prvi uzdah , o prvom od sedmorice. I dalje vam ništa neće biti jasno, ali bar ćete biti upućeni više nego sad, makar upućeni značilo potpuno zbunjeni. Ovu inače posvećujem svom prijatelju Svetozaru, znaće valjda zbog čega. Hvala. |
| < Prethodno | Sledeće > |
|---|
