| Potkovica |
| Autor Slobodan Anić | |||||||||
| уторак, 26 фебруар 2008 | |||||||||
|
Ovo je osma od 16 priča iz ciklusa Osluškivač snova.
8. Потковица Једног обичног јесењег дана, док је грожђе у виноградима дремљиво сазревало обасјано благим сунчевим зрацима, а кукурузне стабљике нешто тихо шапутале јесењем поветарцу, Принцез-Ица је у уобичајено време дошла из школе кући. Оставила је књиге, пресвукла се, опрала руке и отишла да једе. Јела је сасвим обичан ручак, јер је и дан био сасвим обичан, и уопште ништа није наговештавало да ће се десити нешто необично, неочекивано или чудно. После ручка је, као и обично, мало одспавала уз бучну музику Бум радија Студија Бе. То је, можда, за неког необично, али Принцез-Ица не може дању да спава у тишини - бучна музика је за њу најлепша успаванка. Пробудила се, нормално, око пет сати после подне и опет се умила, да се мало расани. Затим је села да се одмори од спавања и да размисли шта да ради. Имала је три могућности: да оде код другарице, да гледа телевизију или да учи. Ма колико прве две могућности биле привлачне, наша Принцез-Ица понекад зна да буде врло савесна, и, замислите, изабрала је учење. Не, ни то није било ништа необично, њој се то врло често догађа, она је одличан ђак.
испод стола. Била је то обична коњска потковица. Принцез-Ица је опрезно узе са два прста и подиже према прозору. Зачуђено ју је загледала са свих страна. "Откуд ово у мојој ташни!?"- није могла да се начуди. Села је на столицу, ставила потковицу испред себе на сто и озбиљно се замислила. "Шта сад ово може да значи?"- питала се она. Никада до сада није имала потковицу у руци, она сигурно није то ставила у своју ташну. Ко је онда? Да ли је то неко хтео да се нашали с њом, можда да је увреди, да јој на тај начин каже да је ждребе, или, сачувај боже, кобила? Учитељ понекад каже онима који трче по учионици да су ждребићи и опомиње их да учионица није хиподром, али она не трчи по учионици. Понекад, додуше, али врло ретко. Не, није то. Потковица значи срећу, сети се она. Можда је неко хтео да је на тај начин учини срећном. Помисли одмах на симптичног дечака који је, вероватно, заљубљен у њу јер је стално задиркује и често се са њом туче. "То ми је сигурно он ставио у ташну!" - закључи Принцез-Ица и, занесено се осмехнувши, врати потковицу назад у торбу и даде се на учење. Сутрадан, у школи, била је врло пажљива према Власти, оном симпатичном дечаку који је заљубљен у њу и са којим се најчешће туче. Када је наишао у школско двориште, наместила се близу капије и упутила му осмех број 5, онај који од каменог срца може да направи пихтије, и који, отприлике, има следеће значење:
Наравно да то Власта није могао тако равнодушно да поднесе. Одмах се од среће попео на врх клена, легао на једну од бочних грана, која је, срећом, била доста дебела па му није претила опасност од пада, и остао тако све до звона за почетак часа. Када је ушао у учионицу није знао ни који је дан, који је час и које књиге треба да извади. Јурцао је по учионици, помахнитао од првелике среће, њиштао и вискао се као ждребе, само су му још потковице фалиле да њима клопара. Принцез-Ица је све то задивљено посматрала, али мирна и сабрана, и питала се како до сада није приметила да је Власта толико воли. Баш јој је било драго што је толико поблесавио и помхнитао, и најрадије би га пољубила, али је знала да би јој се другарице због тога смејале, а Власта би је на смрт омрзнуо. Какво љубљење, није он беба да га цмачу тамо некакве клинцезе, таман посла, шта би му другови рекли. Касније, за време часова, Принцез-Ица је користила сваку прилику да Власти помогне кад би му нешто запело у изради здатака, или да тражи његову помоћ, чак и онда кад јој није потребна. Потковица је чинила своје. Тога дана је Принцез-Ица добила две петице, знала је све што је учитељ питао, домаћи задатак јој је био најбољи, укратко, целог дана ју је пратила срећа. На последњем часу учитељ је са другим разредом понављао градиво из природе и друштва. Између осталог говорили су и о странама света и како се оне одређују. Прво су их одређивали помоћу Сунца, а затим и помоћу компаса. Учитељ је стављао компас на сваку клупу како би показао да магнетна игла показује увек исти правац, север - југ.
- Да немаш ти неки магнет код себе, Принцезо? - упитао је. - Немам, учитељу - збуњено је и она слегла раменима. - Има, учитељу, има - умеша се Тања, њена другарица. - Носи магнет да њиме привлачи дечаке, нарочито једног на слово В. Принцез-Ица лупи Тању књигом по глави, а учитељ се добродушно намеја Тањиној шали. - Немој да бијеш дете! - припрети он Принцез-Ици и настави да са другацима обнавља градиво. Када је из школе стигла кући, Принцез-Ица се похвали мајци својим данашњим успесима у школи. Мама је загрлила и пољубила. - Благо мајци, сине, кад си ми тако добра! - рекла је. - Ето, после подне можеш да правиш колаче које ти желиш. Принцез-Ица ужива у прављењу колача, а воли, богами, и да их једе. Зато, пресрећна, заборави да опомене мајку да је не зове сине кад је она ћерка. Палачинке су биле већ скоро готове када је из велике школе у суседном селу стигао њен брат Иван, ђак седмог разреда. Обрадовао се и он палачинкама и одмах зграбио једну, а још ни руке није опрао. Гутајући врућу палачинку, упитао је: - Јеси ли ти, Принцезо, видела негде мој магнет? - Магнет?!... Какав магнет? - упита зачуђено Принцез-Ица и нека нејасна слутња јој се заче у глави. У тај мах палачинка поче да загорева и она пожури да је преврне. - Овако - показивао је Иван рукама - као потковица. Принцез-Ица се окрете да погледа и палачинка јој пљесну на под. - Ма, потковаћу ја тебе, мајмуне један! - љутито узвикну она. Сад си нашао да ми ту зановеташ! Ипак, све се лепо завршило. Палачинке су биле изврсне, а што се потковице тиче, испоставило се да је то Иванов магнет који је залутао у њену ташну, заједно са атласом који је Принцез-Ица била од њега позајмила.
3.26 Copyright (C) 2008 Compojoom.com / Copyright (C) 2007 Alain Georgette / Copyright (C) 2006 Frantisek Hliva. All rights reserved." |
|||||||||
| < Prethodno | Sledeće > |
|---|
