Dolazim iz kolevke jorgovana

A ni boju neba ponela sa sobom nisam...

Ni ono žito što se na vetru povija

Ni zoru u prozoru,

Ni mrvu sećanja u rasparanom dzepu.

Samo suzu za noć sećanja...

Ostavih reku detinjstva,

Crkvu,

I groblje,

I svadbovanje

I rađanje,

A nisam htela nigde poći.

Ne ponesoh ništa sa sobom u žurbi. 

Tek suzu jedinog druga u nedospavanoj noći.

Sad tržim korene za svoga sina,

Ako ih ne  nađem neće spoznati

Lepotu neba

Ni boju trava.

Ni zašto jorgovan tako posebno miriše...

Još uvek tražim nit što me  s rođenjem spaja,

Jer ništa ponela nisam

Što bih mu darivala.