|
Ne mogu da spavam. Okrećem se, vrtim, bacam misli pred očima iznad ponora sna, ali ne strmoglavljujem se niz tu liticu svesti. U mraku igraju senke i odnekud mi dolazi sećanje, davno, zakopano, jedan drugi svet, drugi ljudi, potpuno drugi život. Ne znam ni kako da počnem. Od kraja? Početka? Gde je uopšte početak. Ne sećam se imena, osim jednog, a ono je najmanje važno za celu priču. Pa opet, u ovakvoj noći bez sna, šta je ustati iz kreveta i pokušati se prisetiti neverovatne istine koju bi, da su okolnosti bile drugačije, i danas prepričavali stariji mlađima oko vatre, držeći klipove kukuruza nabijene na rukom otkinutu mladicu leske. Ovako, zapitam se seća li se iko. Onaj čije ime pamtim, verovatno i sad zna istinu, iako je u ovo malo života ostario višestruko nego što broji leta.
Da mu promenim ime? Ozren. Kao planina. Ima li zaista potrebe? Ko se još seća Ozrena? Malo njih, niko možda. Ko se seća Ozrenovog rođaka, kojem ne pamtim ime, brata od tetke, strica, ujaka, ko to više zna. Ko li pamti njegovog nemačkog ovčara, nazovimo ga... ah, imao je tako obično a opet neobično ime, tako zvučno, da je nama deci ulivalo strah u kosti, strah od nečeg crnog, nepoznatog, demonskog. Čak i moj tadašnji nemački ovčar, Zenga, nazvan po jedinom golmanu čiju sličicu sam izvukao u "kinder lopti", poznat u kraju po kriku mnoge majke "Pobegao Zenga, bež' u kuću!" kada bi se ta žuto-crna strela umorila od leškarenja u dvorištu pa počela da preskače kapije i juri ulicama, nije kod nas dece izazivao toliko nelagodnosti kao Džoni. E, da Džoni. Nimalo nalik na planinu, a sasvim na pakleni ponor nemog crnila, legenda o Džoniju prenosila se sa drhtavih usana jednog deteta na drugo, trepereći i rastući u detaljima svakodnevno. Za razliku od Zenge, Džoni nikada nije prošao vojnu dresuru, nije slušao komandu svakog ko je znao da je izda, ali je slušao samo dve osobe, Ozrenovog rođaka, svog vlasnika, sitnijeg momka crne kose, povučenog i tihog, i njega samog, mog vršnjaka i druga, suštu suprotnost prvome. Sećam se, kada je moja banda ratovala sa Ozrenovom, dovoljan je bio samo glas da "oni vode Džonija" da dođe do najbržeg poraza u istoriji dečjih nadmetanja. Zengino hitno nametnuto prisustvo nije pomoglo. Tada sam prvi put video uživo, izbliza tog psa, snažnih nogu i ogromnog tela. Njih dva su se samo onjušili, frknuli, i vrteli u krug neko vreme i izgubili svako zanimanje jedan za drugog, za nas ostale, ali ni to nije srušilo legendu. Tada sam prvi put video i njegovog vlasnika. A onda, vreme je proletelo i donelo svoje brige i nametnulo svoj čudan smisao za humor...
Kako mi je pričao Ozren, a isti događaj sam čuo sa toliko drugih strana da više ne znam poreklo svakog detalja, ali sama priča jeste istinita - on i par drugova su igrali fudbal u prednjem dvorištu, bilo je pre podne, nekog toplog letnjeg dana, nevažno kojeg i kad. Sve je bilo kao i inače, tiho - mirna, jednosmerna ulica, miris cveća sa nepokošenih livada preko puta, vetar u kosi i prašina pod nogama. A onda, niotkuda, lavež. Iznenadan, moćan, gromoglasan. Presekao ih je. Lopta je odjurila na ulicu, ali niko nije otišao za njom. Drugovi su pogledali Ozrena, a on psa, koji je lajao kao ošinut žeravicom, bez prestanka, bez vidljivog razloga. Ozrenova rođaka, starija žena, majka Džonijevog vlasnika, izašla je iz kuće polako, držeći u jednoj ruci krpu za sudove a drugom se oslanjajući na dovratak, stala na verandu i prebledela u trenutku. On je nije ni video odmah, usmeravajuć svu pažnju na iznenada razgoropađenu životinju. Pas je počeo da zavija, da plače kao čovek, rekao mi je kasnije, i bilo je nesnosno slušati ga. Ozren je pokušao da mu priđe, pitajući ga šta mu je, kao starog druga, šta se desilo, misleći da ga je ubola pčela ili nešto slično, ali ta dobra životinja, koja je samo njega pored svog gospodara ikad slušala, skočila je, režeći, kidišući čeljustima. Trgao se, jedva izbegavši napad i pobegao, prvi put u životu zaista preplašen. Pas ga nije jurio. Žena na stepenicama je zavrištala, uplašena, i nekako su trojica suseda koji su se zatekli na ulici uspela da dotrče i obuzdaju psa. Sve komšinice su se borile sa raspamećenom ženom ispred kuće, na sred dvorišta, a ona se valjala po zemlji i vrištala, tvrdila da je njen sin poginuo. Nije pomoglo šamaranje, ubeđivanje da je luda i priziva nesreću, više je verovala vernom psu nego sve više nesigurnim tvrdnjama žena iz ulice. Psa su vezali lancem iza kuće, ali niko nije smeo da mu priđe i nahrani ga nakon što su se jednom odmakli, prinese hladne vode ili uopšte se približi na dohvat njegovih čeljusti.
Sećam se da nisam dobro spavao te noći. Svaki pas u okolini je zavijao tiho, osećajući patnju svog rođaka nekih desetak ulica dalje. Moj otac je tri puta izlazio da proveri šta se dešava sa našim, čuo sam ga, sklopljenih očiju slušao korake na drvetom obloženim stepenicama, čekao prve tragove sivila na prozoru. Pred zoru se sve utišalo, zastalo, kao u iščekivanju nečega. Sećam se da sam, dok se na prozoru tama polako rasipala pred svitanjem jedne oblačne, teške zore, sa granama koje su nekako uplašeno kuckale po staklu, čuo još samo jedan očajni glas tamo negde napolju, rastrzan između krovova i nepomičnog nebeskog svoda. Novi dan privukao se bednički, sumorno bled i nekako sivkast iznad opružene puste ulice, sa umirućim vetrom za leđima, miran, ali nespokojan, pritisnut iščekivanjem i nekakvim vestima koje bi opovrgle plač neutešne majke, kad već pas nije prestajao da zavija napuklim glasom tokom cele noći. Dočekao je zoru ucveljen sa njuškom u prašini i pravim ljudskim suzama u očima. Ozrenova majka je negovala unesrećenu, a on sa njom, i celu noć su presedeli sa još jednom ženom uz nju, slušajući njen plač i stravične urlike spolja. A ova jadnica, već pomirena sa sudbinom, obukla je crninu i legla u krevet čekajući da smrt dođe i po nju, i nikako nije htela da jede, samo plakala i jecala tiho gurajući glavu u jastuk. Oko deset časova, već uspavani i na ivici snage, čuli su zvono na ulaznim vratima. Ozren je bio najbliži, jer je u tom trenu krenuo po čašu vode da napaćenoj ženi daju ponovo neke lekove za smirenje. Prišao je vratima i kroz zavesu na staklu uočio maskirnu uniformu, mlado lice u mutnom odsjaju neba, crnu kosu na potiljku ispod beretke... Otvorio je i hteo da se baci na svog rođaka, već iznerviran činjenicom da ih je sve pogodila ta glupost sa psom i umišljanjem neke nesreće, kada se mladić okrenuo. Ispod krvavih očiju blistale su suze, a usne su mu drhtale. Niotkuda, zaurlao je vetar i vrata su udarila, staklo puklo, rasulo se u stotine komada. Najbolji drug njegovog rođaka pognuo je glavu, progutao pljuvačku, i zakoračio da uđe bez poziva. Iza kuće, pas je urlao.
Nebo, taj nemilosrdni posmatrač naše prolaznosti, napokon se raspuklo trećeg dana, i sitnom, oštrom kišom skrilo teške muške suze oca i braće u opštem odsustvu boja, pokreta, života. Za cipele se lepilo neko žuto blato, masno, poput raspadnutih šaka mrtvih koje potežu da dohvate žive iznad sebe, dok je majka nemo posmatrala poslednji put sina u drvenom sanduku, prekrivenog zastavom nevažne države, nevažnog života, sudbine nečije tuđe, prodane, izgubljene zauvek. Četiri druge žene u crnini su je držale uspravno, jer u njoj snage nije bilo ni za dva koraka, a izmučeno lice, izrovareno kanalima koje su ostavile suze, bilo je avetinjski prozračno, sivo skoro kao široko nebo okupano kišom, bezizražajno. Sveštenik je završio službu, kao i uvek se trudeći više kada je mlad čovek u pitanju, ali i on je bio umoran, služeći na trećoj sahrani toga dana, umoran od previše smrti, od previše blata, od iglica kiše na licu i bradi. A onda, kada je drvo sanduka dodirnulo dno blatnjave rake koja se polako punila vodom, i kada su drugovi vojnici, koji su do tada stajali u pozadini, u potpuno mokrim maskirnim uniformama sa svežim tragovima masnog blata na nogavicama i sa upašenim licima, znajući da je svaki od njih zapisan tu na istom mestu, samo još nije pročitano njegovo ime sa spiska života, zapeli karabine i opalili tri počasna plotuna, gluva, teška, napukla preko umirene krošnje hrasta, ostala je samo tišina. Zauvek.
Komšije dugih lica, prijatelji spuštenih pogleda, neki saborci, izgubljeni izvan rova, uplašeni i nesigurni, poznanici, jedva se sećajući njegovog lica, devojka još uvek ne shvatajući sve što se dogodilo i njena porodica već razmišljajući o budućnosti svoje ćerke, stare žene željne sarme i mala deca bezgrešno namsejana i u trku, silan svet sa svih strana, svi su se skupili u kući, da odaju počast pokojniku kojeg su znali ili nisu, podrže ožalošćene, vide mogu li šta pomoći. Moji su bili tamo, Ozren je bio, ja nisam. Bio sam previše mlad da idem po sahranama, previše zaštićen od sumorne stvarnosti, sačuvan u zagrljaju nade u bolja vremena. Svet se nagurao, vazduh otežao, a neprijatna tišina rasla polako hvatajući ih za grudi redom, poput balasta koji vuče sve u propast neprimetno. neko mu je rekao da ode i nahrani psa sad kada se napokon smirio, sećam se tih ozrenovih reči, baš tako su mu rekli, kazao je, sad kada se smirio. Pričao je kako se i on tada tek setio Džonija u svemu tome, još uvek ne verujući da se sve zaista događa, i tek tada, ponesen svetinom, pomažući starijima, shvatio da se pas zaista više ne čuje. Smirio. Uzeo plastičnu posudu sa vodom i ostacima nekog mesa iz kuhinje, polako se spustio kroz zadnja vrata do dvorišta, pridržavajući se za rukohvat, plašeći se da, ako napravi neki oštar zvuk iscrpljenu životinju probudi, da je uznemiri, izazove novi napad... Međutim, tamo, iz sumraka, ništa nije dopiralo, ni tiho cviljenje, ni zvuk lanca dok se tare o beton, niti su u pomrčini dva oka sijala iz mraka drvene kućice. Prišao je, oprezno, dozivajući psa, sada više uplašen nego onoga dana, ali Džonija nije našao. Samo prekinut lanac, i tragove u blatu...
Našli su ga najhrabriji, sutradan, u zoru. Ležao je drhteći, zgrčen na svežem grobu svog vlasnika, najboljeg prijatelja, nem. Samo je jednom pomerio oči, pogledao ih, i odbacio njihovo postojanje zauvek. Nisu ga dirali. On se nije pomerio više odatle, da jede, niti da pije, nikada. Trećeg dana posle sahrane su ga zatekli mrtvog, hladnog i utonulog u blato. Kiša je rosila i toga dana, kao i prethodnih.
Pričalo se, kasnije, da je sahranjen tu iznad gazde. Ne znam. Mislim da nije ni važno...
Ali eto, ponekad se tako setim čoveka. Ponekad je taj čovek pas.
Slava mu.
29. februar 2008.
(C) Nikola Bulj
|
