Noćas ću potpuno izgubiti smisao. Svesno ću ga se odreći. Polako, vrlo polako... Naglo, jednim trzajem.

Ne dozvoljavajući uzdahu preuranjeno rođenje, sakrivam plač nerođenih beba u pupku. Uznemirujuće čežnjiva toplina klizi mi niz kožu, rastače se, osvaja je, poru po poru. Osećam da ne mogu više da čekam. Osećam da ću poludeti. Osećam da će suženje svesti obrisati sve potencijalne razloge buđenja.

Razlupaću se na najsitnije stakliće, rasejaću krhotine na nemoguće pronalaženje. Ostaću da nedostajem, da imam potrebu za dovršenjem, postaću neostvarena želja, najbolnija lepota - sama sebi.

Noćas ću te voleti. Jednom, a zauvek...