Sunčevi zraci obasjavaju meku zemlju prekrivenu rosnom travom. Ispod zelenog pokrivača, bezbedno zatrpan, miruje žir hrasta lužnjaka. Još od vremena kada je sasvim mlad otpao sa grane svog divovskog roditelja, zapao je u čaroban san iz kog nije imao nameru da se budi. Rasti!, začu odjednom sanjivi žir. Mirovanje se prekinulo. Zašto?, pitao je u magnovenju stranca kojeg nije mogao da vidi. Rasti!, odzvanjalo je poput grmljavine u njegovom skloništu. Žir se u potpunosti razbudio. Zašto bih? Gore je opasnost, ovde je život, reče. Nadao se da je time ubedio stranca. Seti se! I odjednom, sećanja u vidu slika i osećanja proleteše kroz žir. Jutarnje Sunce svakodnevno greje i hrani njegovo stablo. Nežan dodir kišnih kapi po zelenim listovima. Čar posmatranja svojih plodova kako se ljuškaju na letnjem povetarcu. Rasti! Ponovio je stranac, ali to nije ni bilo potrebno reći. Žir je već dopustio krhkom izdanku koji je čekao u njemu da se uhvati u koštac sa neizvesnom sudbinom.

Dušan Arsenović