|
Autor Adrijan Sarajlija
|
|
недеља, 02 март 2008 |
|
Tetka Eli i teča Fred stigli su tačno u deset. Poljupci, raskošni buket za Normu od teče. Piskavi glas oduševljene tetke:«Dušo, kuća je predivna.» «Norma, hvala na pozivu. Eh, cupkao te nekad teča na kolenu, a vidi sad. Žena. Majka!»«Hvala vam» snebivala se Norma. «Sad će kolači i čaj».«A gde je naša dika?» ciknu tetka.«Gde je taj dasa, tvoj sin mora da je već veliki momak?» upita teča.Ne možete da zamislite koliki, pomisli Norma i osmehnu se.«Zovi ga Norma, zovi ga.»«U svojoj je sobi, tetka.»«Imamo poklon i za njega. Jao, jedva čekam da ga vidim.»Ne još, prođe kroz Norminu glavu, prvo čaj i kolači.«Ako ti nećeš, mi ćemo ga zvati.»O doći će on, ne brinite.«Rasti! Rastiii!» Doći će.«Rastiiiii!» Divlji udarac, zveket lanca dođoše odozdo.Tetka i teča se zgledaše.Još snažnije TUP!Doći će.Krik iz dubine. Pa onda jedan bliži, ne više iz podruma. Dolazi.Gosti ispustiše šoljice sa čajem. Grdoba je velikim koracima pristizala iz tame kuće.Gladan je.«Rasti!» pisnu tetka poslednji put.
|
