Gospodin Paskal je po prvi put bio prepušten sebi, sasvim sigurno je to znao jer nije bilo ni najmanje šanse da se osloni na nekoga, čak ni da oseti bilo čije prisustvo, nije mogao ni da ignoriše postojanje drugih jer prosto oni nisu postojali. Nije bio samo uslovno rečeno “prepušten sebi”, potpuni izuzetak ljudi sasvim je potvrđivao njegovo otuđenje.
Kada je otvorio oči trebalo mu je par minuta da sliku koju vidi poput nekakve matrice ili sheme preklopi sa realnošću i posle velike potrage dođe do spoznaje trenutka. Ono što je video bila je ne baš čista belina prekinuta ivicama, dužima koji su obeležavali stranice različitih polja iste takve beline.
U daljini je mogao videti granicu prostora, ukoliko bi krenuo od prostih shvatanja granica nekakvog oblika, poznatim mu od ranije. Podignuvši glavu gore nije ugledao nebo već još jedno polje beline koja je zaklanjala nebeski svod i sa ostalih pet polja činila kutiju u kojoj je disao, sada već malo ubrzano, pokušavajući da udahne ustajali vazduh kojim beše napunjena kocka. Očajnički mu je trebao svez vazduh i poput mesečara krenuo je u potragu za oazom koju je svežina vazduha u ovom trenutku zasigurno predstavljala. Nije bio siguran u kom je pravcu krenuo ali ni kolika bi uopšte bila važnost takve iskustvene dobiti.. Namera mu je bila da se kreće kružno sve dok ne oseti bilo kakvu promenu vazduha i negde na polovini kruga njegove nosnice kao da su registrovale nekakav nagoveštaj svežine ili je to samo vazduh postajao manje opor. Baš u tom pravcu mogao je naslutiti prekide beline nekakve tri crne tačkice u horizontalnoj liniji “zida” ka kome je koračao. Vremenom je osetio kako se opseg tačkica povećava a intenzitet beline, veličina koju je ona za njega predstavljala kao da je postajala manja. Možda nije sve tako belo, pomislio je ispunjen na trenutak unutrašnjim smehom apsurda. Mogao je najzad izdvojiti malo vremena za sastavljanje pokidanih delića onoga što je bilo tek juče a ipak se prostiralo miljama daleko u prošlost. Osetio je kao da treba da izlista požutele strane drevne knjige kako bi prizvao nostalgiju pređašnjeg dana, eh da bio je siguran da je bila sreda. Sam sebi nije izgledao preterano zadovoljan životom bilo je nekakve gorčine u njemu, toliko da nije bio naročito impresioniran ni kutijom u kojoj se trenutno nalazio. Naime on bi bivao cinik prema svakakvoj formi života; planeta Zemlja, kutija njemu je bilo prosto svejedno. "Život je porno film sa elementima melodrame, povremeno" imao je običaj reći.
Potisnuo je sećanje na svoj pređašnji život i laganim hodom povećavao rupe na zidu kutije.

Nastaviće se...?