Rasti, skote, rasti! – vrištao je u sebi. Ako se ne podigne, propao sam! Šta li će onda Ona pomisliti? Misliš li o tome? Ne, možda je i bolje da ne mislim, moram da se skoncentrišem. Ništa ne sme da mi odvrati pažnju.

Pogledao ju je krajičkom oka. Mazno ga je gledala sedeći na par centimetara od njega. Jedna ruka joj je bila položena na njegovu butinu koju je nežno mazila dok je drugom vragolanski uvrtala smeđu loknu.

Hajde, možeš ti to,-rekla mu je.

Ma, znam ja da mogu,-pomislio je. Valjda neću da se obrukam.

Već mu se po malo vrtelo u glavi zbog vremena koje mu je bio neophodno. Njegov gotovo ritmički rad prstiju nije davao željene rezultate, a vreme je bilo na izmaku.

Bože, pa prošli put mi nije ovoliko trebalo. Ispadam li ja to iz forme?-pitao se dok je Ona već polako gubila strpljenje. Osvrnuo se još jednom kako bi je pogledao i to je bio njegov kraj. Blokovi na ekranu su došli do vrha i partija je bila gotova.

Nema veze,-ohrabrila ga je: nadmašićeš rekord u tetrisu neki drugi put.

 
Aleksandar Popović (2008)