|
Autor Aleksandar Vuković
|
|
понедељак, 03 март 2008 |
|
Duh iz čarobne lampe se baš bio žalio lampi u kojoj je vekovima tavorio, kako ga se niko nikada nije uplašio a trebalo bi da bude nekakav duh ili bar da se ponaša “u duhu“ sa tim imenom. Kao da svi unapred znaju da duh iz čarobne lampe treba da im ispunjava želje a ne da ih isprepada na mrtvo ime. Ko li im puni glave tim bajkama? Ovaj „duhovni“ monolog prekide magični vrtlog koji ga izbaci napolje. Ispred njega je stajala žena sa detetom i njihova lica su odavala grimase odraz njihovih napora da se uplaše. Sa svojim izgledom mešavine Bambija, Audrey Hepburn i Alf-a stvarno mu je bilo tesko da izazove strah. Majka je odmah nakon kurtoaznih pitanjca prešla na problem. Dete je zadesio nagli prestanak rasta što je zaista predstavljalo problem po psihofizičko zdravlje a i smetao mu je nadimak Pigmej. Duh je ostao pribran iako je bio stvarno razočaran zbog zadatka koji je stajao pred njim. Naložio je da se svaki put kada časovnik na obližnjoj katedrali otkuca ponoć glasno i jasno uzvikne čarobnu reč: Rasti! Tako žena i učini s tim što se nikako nije mogla zaustaviti. Nikada joj sin nije bio dovoljno veliki. Sve dok se, tako, dete nije pretvorilo u dzina koga kasnije znamo po epizodi o stablu pasulja. |
