Zima,tek je trebao da padne sneg.

Nisam imao nikakav predosećaj kada sam primio telefonski poziv i čuo da je moj najbolji prijatelj mrtav.

Samoubistvo!

Nisam ga video dve godine,a onda ova vest.Osetio sam prazninu u sebi i ništa više.

Bio je dve godine stariji od mene,toliko toga me je naučio,zbog njega sam počeo da verujem u plemenitost.Verovali smo u nemoguće,pružao mi je nadu i hrabrost,a onda je otišao možda za nekim svojim snom.

Nekoliko godina kasnije u meni i dalje postoji nepromenjen osećaj,samo praznina,a pored toga i nemir. Život nije svemoguć svet mašte deteta i pomalo je užasavajuć za nekoga poput mene ko je očekivao da mu život postane nešto nesvakidašnje i čudesno.Misli dece su tako čista,bezbrižna i slobodna,a svest odraslih je prepuna fobija i strahova.Ego se neprestano brani kompleksima zbog očekivanja ostalih i odgovornosti sa kojom sam moraš da se nosiš.

Teško je rasti sa onom verom da je sve moguće jer svet odraslih je okrutan za one koji žele sačuvati deo deteta u sebi.