Rasti, pomislih prekrivajući zemljom ružinu grančicu.

Narasti u velik grm.

Rascvetaj se sva.

I kada tvoji žuti cvetovi prekriju stablo, kada se miris ruže prospe ispod moga prozora, raduj se rukama koje će te negovati.

S prozora ću te gledati ispijajući jutarnju kafu, a najlepše cvetove čuvati za posebne prilike.

Ako rodim kćer, na njenom krštenju ćeš mirisati s kumovih revera.

Moji sinovi će na tvojim laticama praviti prve korake.

Njihova deca će slušati priče o ružinom trnu i slavuju probodenog srca, o jednom proleću što davno beše. Proleću, u kom te posadiše.

A onda, jednom, kada me više ne bude, neko će poseći sve tvoje pupoljke.

Na zadušnice staviti u kamenu vazu pored mog uzglavlja.

I izgledaće kao da nešto slave žutih ruža mrtve glave.

Kao da se nečemu raduju...

Istrgoh iz zemlje nežnu grančicu.

Bacih je u travu.

U dlanu mi osta zaboden trn.