NARUČENO SAMOUBISTVO
Autor: Slobodan Anić

Već je bio sumrak kada je zastao kraj niske ograde Ljubininog dvorišta. Iako je sa reke pirkao hladan povetarac, ona je bila samo u šorcu i majici, umivala se na česmi ispred kuće.

Strahinja je stajao i posmatrao njenu kratku, tesnu majicu i duge, vitke, lepo zaobljene noge. To je zaista bio divan pizor i on požele da se ona umiva što duže, sat ili dva, bar dok se skroz ne smrkne, da bi on što duže napajao oči tom lepotom. Ali, Ljubina se uspravi, mahnu glavom i zabaci svoju dugu bujnu kosu, tako da Strahinja više nije mogao ostati neprimećen.

- Ljupka! - pozva je on.

Ona se okrenu i pogleda ga. Hladna, nepristupčna.

- O, haj! - pozdravi ga suzdržano.

- Dođi bliže da te pitam nešto!

Pažljivo je osluškivo svoj glas i bio zadovoljan njegovom čvrstinom.

Ona priđe. Gledala ga je hladno i nezainteresovano. Strahinja poćuta, pokušavajući da pronikne pogledom kroz te divne plave oči, sada tako hladne, da je makar malo poremeti, izbaci iz ravnoteže, ali nije išlo, ostala je mirna i pribrana. I hladna.

I Strahinja postade hladan. Iako je znao da nastavak razgovora u ovakvoj atmosferi ne može dovesti do ishoda koji je on želeo, sada nije mogao odustati. Ipak, pokušao je blagim tonom.

- Ljupka, šta sam ti skrivio?

Na nju nije imao uticaja ni ton, ni samo njegovo pitanje. Odgovor je znao unapred.

- Nisi ništa - odgovori ona.

- Pa zašto me, onda, izbegavaš?

Pitanje je bilo postavljeno prebrzo, nestrpljivo, ali, svejedno, odgovor bi bio isti.

- Ne izbegavam te - reče Ljubina mirno, ravnodušno, kao da pričaju o vremenu.

- Pa zašto te, onda, tako retko viđam? Češće viđam tvoje kučiće nego tebe.

Ona ćuti.

- Nekad, dok si me spopadala, nisam mogao da ostanem živ od tebe, a sada... - glas mu postade slab - sada ne mogu da živim bez tebe - izusti Strahinja i pokaja se, ali, bilo je kasno.

Ljubina je bila mirna ko stena.

- Pa to ti bar nije problem! Ako ne možeš da živiš, eno ti most pa skoči u reku! Ona će te sigurno prihvtiti, nikoga do sada nije odbila.

Strahinja ju je zapanjeno gledao. Najgore od svega je bilo to što ni u njenom glasu, ni u njenom pogledu nije mogla da se nasluti ni trunčica zlobe, sve je to bilo izrečeno mirno, dobrodušno čak.

- Vaša želja je za mene zapovest, kraljice - reče Strhinja i teatralno se nakloni.

Okrete se i pođe ka reci.

Hodao je žustro i brzo i kada je  stigao na most bio je sav okupan znojem. Pređe preko mosta i sede na panj na suprotnoj obali sa koga je, inače, vrlo često posmatrao Ljubinu kada je veslala uzvodno idući da proveri postavljene strukove i mreže.

"Ček da zapalim jednu cigaretu", pomisli on. "Svako ima pravo na poslednju želju".

Mirno je pušio, ne razmišljajući uopšte o onome što ga čeka. Navikao je poslednjih godina da Ljubini ispunjava sve želje, čak i one neizgovorene. Zašto, onda, ne bi i ovu? Pogotovo što više nije imao razloga da živi. Ona ga ne voli, to je očigledno.

Ispušio je cigaretu i došao na most. Uhvatio se za ogradu i pogledao u reku koja je tekla mirno i ravnodušno, široka i trapava.

Brr, strese se Strahinja pri pomisli kako je mokra, verovatno i hladna. Pažljivo se pope na ogradu mosta i pogleda dole.

- Visoko, jebo te! - uplašeno reče sam sebi i strovali se nazad na most. "Šta ona misli? Zna da me od visine hvata vrtoglavica, zna da se bojim vode, a ovamo hoće da skačem sa mosta! Malo sutra! Ja to živ ne smem da uradim!"

Vrati se do panja, sede i opet zapali cigaretu. Najednom mu sinu.

"Živ ne smem da skočim, ali, kad budem mrtav onda mogu, šta može da mi fali!"

Oduševio se ovom idejom. Hitnu kažiprstom nedopušenu cigaretu u reku i požuri kući po pištolj.

***

Ljubina je stajala u dvorištu i, zapanjena sopstvenim rečima, zabrinuto posmatrala Strahinju koji je žurno hitao ka reci.

"Vaša želja je za mene zapovest, kraljice", odjekivalo joj je u ušima. Iako je to bilo rečeno u šaljivo-ironičnom tonu, pa još uz teatralni naklon srednjovekovnih vitezova, Ljubina je znala da to uopšte ne mora da bude šala. Nikada nije bila sigurna kada se šali, a kada je ozbiljan.

"Šta ako zaista skoči, blesavko jedan?" - mislila je Ljubina. "Kakav je brljiv, to će i da uradi!"

Ušla je u kuću. Mama i tata su gledali televiziju, a iz kuhinje je nešto lepo mirisalo, sigurno mama peče krompire u rerni.

Pokušala je da gleda televiziju. Na programu je bio film, neka srednjovekovna melodrama.

"Vaša želja je za mene zapovest, kraljice srca moga!" - govorio je glavni junak svojoj izabranici, klečeći pred njom i obasipajući joj rukavicu poljupcima.

"Oh, vi ste tako plemeniti, viteže" - rekla je ledi podižući ga iz klečećeg položaja, i, umesto rukavice, ponudi mu nešto mnogo sočnije.

Ljubina isprva nije posvećivala mnogo pažnje filmu, jer nije videla početak, ali kada joj do svesti dopreše reči: „Vaša želja je za mene zapovest, kraljice...“, ona sva pretrnu. Oprezno je ustala, izašla u hdonik, uzela sa vešalice maminu kućnu haljinu i žurno sišla do reke. Odvezala je čamac i iz sve snage zaveslala prema mostu.

***

Strahinja se vratio na most čvrsto stiskajući pištolj u džepu trenerke koju je u međuvremenu obukao jer je primetio da je malo prohladno. Bio je to, u stvari, revolver, Magnum 357 sa kratkom cevi. Ni sam ne zna zašto ga je kupio jer ga nikada nije nosio sa sobom, ali, evo, ponekad može i korisno da posluži.

Sa neba je sijao pun, okrugao mesec, sve je bilo preplavljeno njegovim zracima. Reka se kupala u mesečini i zadovoljno se praćakala, kao riba, od jedne obale do druge. Jedna stara melodija, Moon River (Mesečeva reka), pojavi se u Strahinjinim mislima i nikako nije mogao da je se otarasi.

„E, sad ćeš i ti još da mi smetaš!“ - pomisli on, i čvrsto rešen da ubije i Mesečevu reku zajedno sa sopstvnim sobom, pope se na ogradu mosta. Prisloni hladan čelik cevi sebi na slepoočnicu, polako povuče obarač do prvog kolenca i odjednom začu šljpkanje vesala. Iznenađeno pogleda niz reku i, naravno, pri svetlosti mesečine ugleda Ljubinu. Veslala je iz petnih žila i primicala se vrlo brzo.

„Došla je da vidi kako umirem, kučka!“ - pomisli Strahinja ogorčeno.

- Evo ti, na! - uzviknu glasno i baci se na nju revolverom kao kamenom.

Ona ispusti vesla i podiže ruke da zaštiti  lice. Čamac se zaljulja i ona pade u vodu.

- Ljupka! - jeknu Strahinja bolno.

Zaboravio je da ga ona ne voli, zaboravio je da ona pliva kao riba i da joj nikakva opasnost ne preti, zaboravio je da se on boji visine i vode i da ne zna da pliva; bez razmišljanja je skočio naglavačke u reku da spase svoju ljubljenu. Ispod mosta je bio čamac, on lupi glavom u njega i ostade bez svesti.

Osvestio se brzo jer je voda bila hladna. Nešto ga je vuklo za kosu prema obali. To ga neko spasava, dosetio se. „šta li je sa Ljubinom?“ - pomisli i htede da se otrgne, ali onda primeti kućnu haljinu koju je imala na sebi. „Pa to me ona vuče!“ - iznenadi se i odluči da se još malo pretvara da je bez svesti.

Kad je doplivala do obale, Ljubina ga poduhvati rukama ispod pazuha i izvuče ga na suvo. Zatim skide haljinu, iscedi je pa je prebaci preko njegovih grudi, a rukave provuče ipod njegovih ramena. Srećom, bila je jaka, pa ga sa lakoćom izvuče uz strmu obalu i položi na travu.

Strahinja otvori oči u trenutku kada je izvukla haljinu ispod njega. Odlučio se. Za jedno veče beše izgubio i nju i sebe, sada više nije imao šta da izgubi.

- Plivaš kao riba, a izgledaš kao sirena - reče joj i obuhvati je oko struka.

Ako je i pokušala da se brani, on to nije primetio.