|
Autor Aleksandra Pešić
|
|
субота, 08 март 2008 |
Mala Kaja je pala i razbila koleno. Baka pritrča ka njoj, privi je u zagrljaj i reče:”Nemoj plakati, dušo. Tako rasteš, tako svi rastemo.”
Od tog dana, prošle su godine. Puno sreće i puno bola iskusila je Kaja u svom mladom životu. Baka je uvek bila tu da je uteši, sasluša, smiri.
* * *
Bio je to posebno bolan dan.
Stajala je na ivici iskopane rake, sa suzama u očima i sećala se reči svoje bake:”Rasti, dušo. Tuga i bol nas jačaju, kroz njih rastemo. Svaka je bol poput kapi vode…jedna po jedna, puni se čaša, puno njih i nastane reka, more…raste sve više. Ne dozvoli boli da se taloži u tebi, postaćeš poput bare, ustajale, nepomične, u kojoj život sve više odumire. Pusti je da bude reka, neka teče, prolazi i bićes slobodna, jaka poput vodene bujice…Uvek hrabro koračaj kroz život, možda će više boleti, ali reka će brže teći, a ti ćes brže rasti.”
Sa suzama u ocima, Kaja ispusti na kovčeg grumen zemlje koji je grčevito stiskala u ruci, pogleda ka nebu i nesmeši se.
“Rastem, bako draga, rastem…“
|
