Jefimija je stajala pred oronulom kolibom sa čijeg se krova izvijao dim, crnilom parajući bleda nebesa. Stezala je sinovljeva ramena gutajući suze koje su neumitno tekle. Iz kuće se začu jecanje, pa preturena šerpa i ona je znala da je napokon gotovo. Otpuhnu sećajući se grozote ali neustuknu kad kroz vrata izađoše dva janjičara pridržavajući prstima krive sablje uz bok.

- Ovoga si spasla, reče jedan pokazujući prstom na dečaka.On baci sveže odsečen komad mesa Jefimiji u lice, smejući se njenom grču.

- Sreća tvoja pa sakate ne odvodimo, reče drugi došavši do konja.

- Sreća? ponovi prvi nasmejavši se.

- Ima vremena, ima- reče penjući se na kulaša.

- Video sam ja još jednog unutra. Vala, sledeće godine njega nećeš spasti.

Jefimija stisnu usne i zgužva košulju na dečakovim ramenima. Dete jauknu gledajući u svoju krvavu šaku.Vojnici mamuznuše konje i pljunuvši u pravcu kuće odjuriše ka šumarku.

- Rasti, reče Jefimija pomilovavši dete po potiljku.

- Da se svetimo.  

                                                                Djordje Petrovic (poslao sam jednu i bez potpisa, pa cisto da posaljem i ovu sa potpisom)