| Radoznalost je ubila mačku |
| Autor Nikola Bulj | |
| Tuesday, 11 March 2008 | |
|
Pogledao sam se pravo u oči, i stvarno zainteresovano, sa osmehom u koji sam potpuno zaljubljen, upitao šta će se dogoditi kad budem umro. Znam šta neće, jer su se urotili odavno svojim društvenim mormama i civilizovanim ponašanjem, da me ne isprate kako bih želeo. O da, niko neće svirati Dust in the Wind, samo na gitari, ofrlje, uz škripavu pratnju napuklog glasa, dok čaše zveckaju i ćelavac muva sledeću na spisku. A to bi baš bila scena. Prolaznik u sivoj rolci bi zastao, stavio ruku iza vrata, pogledao škiljeći u sunce, i pitao najbliže pijano stvorenje šta se to dogodilo toga dana, a on (jer bi to bio on, sa cvikerima sa kojima izgleda pametnije) bi počeo da se smeje i seo na zemlju ne mogavši da se obuzda. Devojka bi mu se naljutila, odmahnula glavom, ponovila stare grdnje po stoti put, sa kojom kapi Niškog naglaska kao zaboravljenog ukusa vina na usnama, a onda okrenula glavu i pokušala da se utopi u masu pijanih osmeha. Šta se hoće dogoditi tog dana? Hoće li vetar toplim prstima rasplesti njenu kosu i baciti joj šiške preko čela, da rukom ih skloni? Pitam se hoće li moj archnemesis, koji god od njih, se nasmejati i podići čašu ka suncu, vidno zadovoljan i ozarenog lica ćeretati tiho sa sluđenom strankinjom kojoj ništa nije jasno celo ludilo joj deluje tako odvratno. Hoće li i jedan od njih uspeti da shvati da sam ih nadmudrio, pobedio, otišao bez poslednjeg udarca i plutam u ništavilu slušajući odjeke tišine. Verovatno ne. Misliće samo na činjenicu da su oni živi, da je sunčan dan i da vino ima pomalo kiselkast ukus. Nije otrov, ne brinite. Nadam se da će neko da sedne uz dugokosog muzičara, spusti mu ruku na rame i kaže da sam ga jako cenio. Asistent bi mogao. Obojica valjda znaju. A onda, kad se u momentu zamisle zagledani u smeđi drveni kovčeg prilično jeftinog izgleda, neka grune motor i kum neka uleti na scenu, rušeći sva sranja pred sobom. Ha! Napred samo bela crta puta, horizont i veliki krug meseca, žut i plav, maglen, i tek tanka crna senka što korača bez daha uporno ka sutonu... A posle party. Techno, rave, house, trance, dream dance, euro dance... I uvrnuti kokteli što svetle u mraku na ivici bazena dok talasi mreškaju sećanja samo jedne osobe što posmatra vodu. Ko li će to biti, živo me zanima? Neko nepoznat mi, sigurno, osoba koje se setio ne bih nikada, niti pomislio da će joj pasti teško što sam toga dana umro a nije mi stigla reći ništa. Ne toliko zbog mene, koliko zbog propuštene prilike da kaže, da skine sa duše to što nosi godinama, da prevali preko usana ono o čemu je noćima maštala pred spavanje. Da me mrzi. Iskreno. Onako, iz dubine. Da bi poželela da me pljune u lice da sam još uvek živ. Zašto? Pa eto tako, jer sam umro. Nisam se javio. Bio bezobrazan. Hah, lista je duga, možda bude i više njih, na stepenicama, bosih nogu gledajući odsutno dok zeleni laseri paraju noć iznad pognutih glava a neko povraća iza živice... Naravno, koje sam sreće, ništa od plutanja u ništavilu. Verovatno ću samo da proživim sve ovo ponovo, na isti način, u isto vreme, u istoj koži. I čak ako ovaj put bude glupave žurke, sledeći je neće biti. E to je bedak. Nikola Bulj
4:29 AM 3/11/2008 |
| < Prethodno | Sledeće > |
|---|
