Onako iznenadno.

Kao oluja u martu.

Kao tek otvorene krunice kajsijinog cveta.

Nošene brišućim fantomom.

I ja sam se sudarila.

Oborio si me sa svih oblaka.

Ali dao si mi krila...

Preskakala sam obzire.

Preletala sam susrete dana i noći.

Smišljala naročitu suštinu za nas...

''Nagle se sreće naglo i završe...''

Kao pražnjenje neba.

Kao apsolutna uverenost u večnost...