12. marta 1868. godine Srbija je ukinula sva ograničenja za korišćenje Vukovog pravopisa, čije norme važe i dan danas. Vuk Stefanović Karadžić je jezičku reformu započeo štampanjem Rečnika, 1818. godine, a tek pola veka kasnije je kneževina Srbija ukinula obavezu da se starom ortografijom pišu udžbenici za osnovnu školu i gimnaziju. 

Dve godine pre nego što je objavio Rečnik, Vuk se opredelio da bude radikalan i da sve izmeni iz osnova, da književni jezik bude isključivo čisti narodni jezik. U „Letopisu Matice srpske“ sve do 1871. korišćena je stara ortografija iako su već 1846. izlazili članci koji su veličali Vukove zasluge.
Vukovu „štafetu“ je preuzeo Đura Daničić koji je 1847. poveo svoj „rat“ za novi književni jezik. Marta 1850. na Bečkom književnom dogovoru, hrvatski i slovenački lingvisti su usvojili zaključak da su srpski i hrvatski isti jezik. Tada je dogovoreno da to bude ijekavski i Hrvati su ga dosledno koristili, kao i sve Vukove jezičke i pravopisne norme. Među Srbima u Srbiji i Južnoj Ugarskoj, crkvena i intelektualna elita odbijala je ijekavsko narečje insistirajući na ekavskom. Vukova reforma jezika i pravopisa brže je prodirala u književnost gde su mladi pisci kao što su bili Branko Radičević, Jovan Jovanović Zmaj, Đura Jakšić i Laza Kostić počeli da pevaju na Vukovom narodnom jeziku. Srbi su prvi posebno štampan pravopis po Vukovim načelima dobili tek 1892. kada ga je objavio Stojan Novaković i doživeo je nekoliko izdanja. Posle raspada Jugoslavije 1993. Matica je ponovo štampala Pravopis i pored „velikog“ objavila je i dve skraćene verzije koje važe do danas.