Kišica je tiho tapkala niz lice ponosnog ratnika. Pogledao je svoje krvlju umrljane ruke i pao na kolena pored ugasle logorske vatre. Pitao se sta ga tera na takve stvari, zbog cega je uradio to sto jeste... Znao je samo da postoji neka viša sila, neka magija, koja mu zamrači svet i natera ga na... Gadio se sam sebi... Želeo je da nestane, da nikad nije ni postojao, ali onda od jednom dođe nova misao. Gore, preko brda, ubiti...

-Budalo, žrtvovao si lovca da spasiš kraljicu, a ona je i tako gotova, pogledaj kako moj bedni pion napreduje preko polja. - osetio sam u glavi, i znao da je istina. Ipak, poslao sam signal neurotransmiteru i podigao odbranbene zidove oko svojih misli. Skoncentrisao sam se. Da, dobar plan. Opet sam uposlio mali čip u glavi i poslao svoja naredjenja preostalim figurama dole na polju... Necu dozvoliti da me mladji brat pobedi u omiljenoj igri...

(C) 2006 Nikola Bulj