Ko pas pušten s lanca gluvarim gradom

                           tražeći uporno korake tvoje; 

                          oči prolaznika zagledam kradom

                           ne bih li u njima video nas dvoje. 

                           Veče beše tiho. Uveli cvet lipa 

                          punio mi dušu nekom blagom tugom

                           i dok žeđ za tobom celog me zasipa, 

                          ti svoje kladence nudiš nekom drugom.

                            Možda nova ljubav staroj se sad ruga 

                          i tragove njene uklanja i briše. 

                          Znaj svaka je radost zadocnela tuga 

                          kad s kajanjem kažeš nikad, nikad više. 

                           Nekada ćeš i ti ko ranjeno pseto  

                         kružiti Valdbronom za mojim stopama 

                          i žaliti ko ja, što te pre ne sretoh  

                         dok je iskra ljubavi tinjala u nama.