Kako su dani bili beskrajno lepi

                           dok ti je smeh zvonio u praznoj sobi

                           a sad mi duša i od tišine strepi 

                          tvoj pogled sa zida kori me robi. 

                           Ostale su reči ko pšenično seme 

                          bačene u polje jalovo i žedno 

                          kraj nas ljubav gine i protiče vreme

                           sada smo na sve strane a bili smo jedno.

                            Znam da nikad više božićne zvončiće

                           nećemo slušati uz smeh i uz piće

                           ni nežnim poljupcem, uz pregršt darova 

                           poželeti sreću snenoj vasioni. 

                          Noćas zvezde drhte vrh snežnih krovova   

                        sam u sobi čekam tvoj glas da zazvoni.