Ne živim ja od trenutka do trenutka

                           od isprošene mrve ljubavi tvoje

                           nisam ja ni prah izgubljenog oblutka

                           u ruševinama nekad slavne Troje.  

                          Možda moja krv u alkoholu pliva 

                          a greh koji nosim i u snu me žulja

                           samo i ti priznaj koliko si kriva  

                         što pre tebe pesnik sad kockar i hulja.  

                          Ne žalim se nikom a najmanje tebi  

                         jer ti moje reči razumela ne bi   

                        i ovaj sonet ko sve moje spali   

                         Da niko priču o nama ne sazna 

                          a iza nas trag nek ostane mali 

                          od ljubavi što beše pakao i kazna.