Rovareći po kutijama uskladištene prošlosti iskopao sam vežbanku iz srpskohrvatskog jezika i zadržao se na temi impozantnog naziva, sa peticom koja se svojom veličinom i odsečnošću šepurila čitavom polovinom stranice. Detinjom čistotom ispisane reči nizale su se u sliku vesele dečije duše, iz tame odraslih iznikle na osunčanu ulicu igre i smeha. U naslovu sam sada nalazio drugačije ukuse: prepoznatljivu sladunjavu aromu ironije sa nakiselim nijansama paradoksa i nagoveštajima reske gorčine cinizma. Pokušavam da dozovem u pomoć kaleidoskopske slike detinjstva i projektujem ih na zadatu temu. Ako mentalne zabeleške u glavi dovoljno brzom pomeram možda od njih razvijem kratki film, koji će mi izazvati osećaj istinske radosti. Iz sumnje i tame do svanuća dana izađoh pevajući na sunce… Pregazi me kamion…Ne ide, naslovni koktel je suviše jak, opijen sam mirisima njegove kontradiktornosti, igrom tih prevrtljivih reči. Dovoljno sam iskusan da znam da bi trebalo prosto početi. I krećem!

Bio je samo telo. Ni po čemu različito niti superiorno. Samo oblik u koji je smeštena koncepcija čoveka, vrlo labava ali opet koncepcija. Posmatrao je svoje obličje. Putanju vena, pulsiranje života u njima, ekstremitete. Člankovite ruke, prste svaki ponaosob, pokušavao je da zabeleži svaki ožiljak ili žulj na koži, svaki novonastali mladež ili bubuljicu da sagleda sve što je nametnuto njegovom telu kao neminovnost vremena. Zurio u svoj mlitavi penis pokušavajuci da pronikne u svaki milimetar strukture na njegovoj koži, splet vena na njoj, izbrazdani glavić i ružno dlakavi testisi koji neujednačeno pulsiraju i meškolje se poput tek iznjedrenih slepih štenića, ulepljenih majčinim lizanjem. Proučavao je pupak i čvor kojim je vezan, da li je to čvor pitao se, I u dnu pupka sloj prljavštine koji se ne da skinuti ili bi bolelo kada bi to pokušao? Izdužuje se dok leži na krevetu isteže svoje ruke i noge do krckanja u pokušajima da ostvari svoju jos veću verziju da se nekako produži iz neke podsvesne zelje da zauzme veći prostor na svom krevetu i prostor uopšte. Osećajući da je smanjivanje put do smrti i da mora rasti po svaku cenu. Ovaj sloj kože-mišića-nerava-organa-ekstremiteta od kojih sam načinjen kao da nije dovoljan, pomisli, telo bridi, vrpolji se, trepti, rasteže se, trza se i grči pulsira i vibrira meškolji se, tone u svojoj samodovoljnosti i statičnosti onda se izdiže i usmerava ka svakakvim energetskim poljima tražeći pravo, dok um opovrgava telo neprekidno lučeći taštinu i sujetu, brani se od sopstvenog bića sa željom da zaboravi na disanje, kucanje srca, spuštanje i dizanje očnih kapaka znojenje na svoj nedovoljan oblik i sklop. Kada ne bih projektovao misli ovo telo bi bilo dovoljno i samo sebi svrha. Recimo, penis bi mi se samo dizao a to ne bi imalo nikakvu konotaciju i dublje značenje osim da mi se penis podigao i povećao. Ne bih se morao pretvarati u zver ili bežati od zveri u sebi, bio bih zver. Sada je totalno izdvojen iz svog tela, tačnije ima takav osećaj, nešto poput onog osećaja besmrtnosti koji samo na momente obuzme.Svestan je da ne može mnogo toga da promeni, na način na koji on ima svest da je potrebno menjati. Pokušava da upotrebi čula na neki nov nacin da nešto doživi po prvi put, jer smisaožvota video je upravo u tim prvim činjenjima necega, nadolazenjima i obuzimanjima novog. “Nikada pre nisam to radio. Želim da probam” voleo je kad je odjek takvih misli. “Nikada pre nisam umirao. Da li ću to želeti kad dođe vreme za to? Da li ce um i svest podleći pred klonulim i ispijenim telom ili će mozak otkazati poverenje još vitalnom telu. Hoće li smrt biti saznajna ili će biti poput nečije tuđe smrti o kojoj ja ništa, nikada neću znati. Znam da sada radimo na tom trenutku, od ovog mladog tela sada zavisi kakav će taj trenutak biti. Možda bi trebalo raditi na istezanju duše, ali ne odjednom. Postepeno je uvećavati vežbicama ljubavi prema nekim daljim ili nepoznatim ljudima, zagrevati je za neka veća iskušenja na koja vas stavljaju vaši najbliži. To je jedini pravi put kojim ću biti jaci od smrti, sve ostalo ce me smanjivati i pretvoriću se u ništavnog čoveka kome neće samo smrt delovati besmisleno već i ono što je bilo pre samrtnog ropca. Pre svega moram raditi na sebi, moram uposliti ovo telo… raditi na sebi i za sebe, pomisli. Ispraviti sve ono sto mi smeta u mojoj priči ili bar deo toga…” A onda je zaspao ne verujuci da je kadar da promeni svet, ali verujući u ideju besmrtnosti dobre duše. Kao da je sada zaspao u nameri da se probudi sa nekim uzvišenijim ciljem nego što je to samo spoznaja da je živ.