Kapi kiše udaraju u zemlju

Kao kompozicija u a molu

Tako poznata, a nikad odsvirana.

Knedla u grlu stoji mi

Što je više pokušavam progutati

To me više guši.

Možda ću morati ispljunuti je,

ipak.

Mali mravi šetaju mi

Po vrhovima prstiju

A dodirnuti se ne daju.

Čežnja me zaokuplja

I svojim nemirom vuče

Nervozne zvuke trube

Koji paraju nebo na dve polovine.

Sve sa manje strpljenja

Čekam moje Sunce

Da je konačno ostvarim.

Fotosintezu.