Vedro zimsko podne...Mraz stegao sve puca. Stojim na visokom bregu. Od mojih nogu do samog podnožja pruža se strma ravan u kojoj se sunce ogleda kao u ogledalu. Sav taj prizor izgleda mi pomalo strašan kao neizmerno duboka prvalija. Kada ga pogledam, na trenutak premrem i zastane mi dah. Stojim naspram te provalije i počinjem da se plašim smrti. Do sada se nisam bojao smrti, uvek sam govorio da ćemo svi umreti pre ili kasnije, jer sve što se rodi mora i da umre. U misli mi dolaze razni ljudi. Razmišljam o načinu na koji će oni umreti.    Recimo, vojnik- on je pre samo nekoliko godina bio sasvim mali nestašni dečak koji se u svom dvorištu igrao drvenim mačem. Žmurim, a u misli mi dolazi on, taj dečak koji se sada više ne igra rata već u njemu učestvuje. On se nalazi u nekoj nedođiji ratujući iz ko zna kojeg rauloga za ko zna koga. Na njegovom licu jasno vidim bolne grimase koje pravi. Takođe vidim i njegove drhtave, okrvavljene ruke. Vidim ga ranjenog u desnu nogu, ali i uprkos tome on nastavlja da se bori za svoj cilj. Koji je to cilj, ne znam. Otvaram oči i već u sledećem trenutku ih ponovo zatvaram. Sada taj nekada bezbrižni decak leži u sopstvenoj lokvi krvi dok oko njega sevaju meci. Vidim ga kako pomiče usnekao da želi da izrekne svoje poslednje reči, ali ga uprkos svim naporima ne razumem. On umire na mukama i pada u zaborav.   Ponovo otvaram oci i vidno potresen sedam na obljižnji kamen. Iznova počinjem da razmišljam. Sada mi u misli dolaze pijanci. Možda i najomraženiji sloj društva baš zbog toga što svoj izlaz i rešenje svakog problema pronalaze u čaši. Moje mišljenje je da razlog njihove smrti treba tražiti u životu koji su vodili pre nego što će se propiti. Ti razlozi su često događaji koji nam iznenada, iz korena promene život. Ti događaji su njihov povod da popiju kap alkohola. To su često labilne ličnosti koje ne znaju da sednu i razmisle o problemu koji ih je zadesio, već utehu pronalaze u nekom smrdiljivom baru. Kada kažem bar u misli mi doluta miris poslednjeg bara u kome sam bio. Strašno je smrdeo na govna jer je WC bio pokvaren. Sećam se da sam kada sam ušao mirisao svoju majicu sve dok mi se svojim hrapavim glasom nije obratio barmen. Rekao je da popijem par pića i da će taj miris ubrzo nestati. Popio sam neki konjak od koga mi se toliko zavrtelo u glavi da sam se samo isteturao iz bara i pao na zemlju. Kada sam došao sebi, upitao sam se šta mi je to trebalo. To pitanje postavljam i danas, a odnosi se na sve pijance na svetu. Naravno, postoje i oni pijanci kojima se nije dogodilo ništa u životu, a opet piju od kada znaju za sebe. Alkoholičari su ljudi koji kada se propiju, upropaste sebi život i ostatak bednog života provedu sami, jer niko neće da trpi pijanduru. Oni žive u krajnjij bedi, jer sve novce daju za kap alkohola. Oni i uiru sami, izgnani, odbačeni od društva i porodice, potpuno zaboravljeni.   Ponovo pravim predah, a zatim nastavljam da razmišljam. Sada mi u misli dolaze invalidi. To su ljudi koji su sticajem nesrećnih okolnosti ostali bez funkcije jednog dela tela. Neki su takvi i rođeni, neki su pak, invalidi postali tokom života. U našoj zemlji najveći je broj ratnih invalida. Ponovo počinjem da se sećam onog vojnika i pitam se šta bi bilo sa njim da je preživeo taj prokleti rat. Verovatno bi kao i svi ostali preživeli postao invalid. Invalide viđamo svuda oko nas, oni su tu, ne možete da ih ne primetite iako uporne okrećete glavu na drugu stranu i ubrzavate korak. To su ljudi bez imalo trunke nade u sebi, bez vere u sutra. I oni će kao i pijanci umreti sami i u bedi. Bez ikog ko ih voli. Mada je činjenica da mali braoj njih i umre prirodnom smrću. Većina njih, razočarana, oduzme sebi život.    Dok mi hlada vetar šiba lice, hući, zviždi u ušima, bolno šripa od besa, dok od siline vetra ne mogu da dišem, ja nastavljam da razmišljam i pišem o svetu, životu i smrti.                                                                                                      

Đorđe Đurica