Ušavši u sobu sa Marijom pomogao sam joj da otrese preostali sneg sa sebe i da se raskomoti.Dok sam svlačio svoj kaput,Marija je pripremala čaj koji smo svakoga dana nakon jutarnje šetnje ispijali uz partiju karata ili čitanje pisama, koja su nam sve ređe dolazila.

Očigledno da su se stari prijatelji vremenom umorili od čestih poseta, a onda i od pisanja.

                U putnoj torbi ispod stvari neophodnih za duže odsustvo, još leže pokloni i pozdravi kao uspomena na najdraže za brzo ozdravljenje.Bolan osmeh na rastanku i varljiva nada pretvorili su se u grč i krik u trenutku dok je malaksala ruka zatvarala crnu metalnu kapiju sanatorijuma.Eho tog krika i danas,nakon godinu dana, luta padinama Ozrena i ispunjava bolničke hodnike sobe koje sve više liče na mrtvačnice.U ovom krugu sat žuri,dani bivaju kratki a noći more bez sna.Sobe noću osvetljene kao po danu postaju poprište borbe vidno ispijenih i oronulih gladijatora protiv zveri čije razjapljene čeljusti strpljivo čekaju žrtvu.Bolesnici koji pobede, klonuli od umora tonu u san sa strahom od naredne noći koja može biti poslednja.Bitke se nekako i dobiju ali rat se po pravilu gubi.Svesni toga spremni smo na poraz koji je neminovan.Krajnjim naporom odlažemo ga za neko novo jutro ili veče.I kada je sve izgubljeno,želja da trajemo još koji minut nas ne napušta.Ima i onih koji su se sasvim predali sudbini.Prazni pogledi uprti u tavanicu i jedva primetni pokreti usana,kao da prizivaju gosta da pokupi sa stola preostale mrve i pogasi sveće čiji bi plamen sam po sebi brzo utrnuo.

                Ovde dolaze oni koji nisu verovali u sudbinu otimajući od života iz straha da ne ostanu praznih ruku.Njima u posete dolaze samo hrabri.Ovde se vazduh otima od ptica i cveća,trava i buba.Ovde se maramice ne peru, krvave i lepljive bacaju se nakon uptrebe.Ovde je kraj svim iluzijama da će se ikada početi neki novi život.Ovde se ima dosta vremena za kajanja zbog svega što nam je bilo na dohvat ruke,a nije bilo naše.Ovde ljubičice cvetaju sa zakašnjenjem,a smrt dolazi na vreme.

                MARIJA ...

Bože kakva je to žena ANĐEO.Ona je moje priviđenje i san od žene.Na kraju puta,moj zaklon od vetrova i bura koje su me lomile bez milosti.Marija je zvezda na rubu zvezda čija svetlost malaksava,upinjući se da vreme na mom peščaniku zaustavi do prvih ljubičica.Zahvaljujući njoj i bolest mi se činila lepšom.Sve moje poraze u borbi sa bolešću Marija je pretvarala u pobede.Nesebično je otkidala od svog života da bi ga meni podarila.

                MARIJA

Marija je duša u koju su svi pucali,svi oni koji je nisu imali.Od nanetih udaraca,ostali su ožiljci koje će pokušati ovde da zaleči.Posvetivši se meni,zaboravljala je na sebe.Noću je dugo stajala kraj mog uzglavlja,brišući mi oznojeno telo,iznureno bolešću koja je razdirala meko tkivo ispod grudnog koša.Uvijala me u obloge od komove rakije,trljala tabane sirćetom i belim lukom i bila van sebe,kao nekada moja majka, kada bi uspela temperaturu da skine do normale.Kad bi me na trenutak izlečila,uzimala je jednu od nepročitanih knjiga i nastavljala da čita dok ne zaspim.Za vreme čitanja,čvrsto je stezala moju ruku u kojoj nije bilo snage da joj stiskom uzvratima.Od svoje crne marame,kojom je uvek bila uvijena tokom zajedničkih šetnji,za noć je isplela crne čarape i navukla na moje noge,uverena da ću tako bezbolnije koračati ledenim stazama Ozrena.

                Osoblje bolnice je prosto obožavalo Mariju.Svakoga jutra njena soba je ličila na malu prodavnicu voća i slatkiša kojima su je zatrpavali.Manji deo je ostavljala za nas dvoje, dok je ostalo delila bolesnicima uz ručak ili večeru.

                16.03.1988.godina

                Blizina proleća topila je preostali sneg po uvalama padine Ozren.Vetar je malaksavao tražeći predah u još uvek zaleđenim krošnjama breza sa čijih grana su u podne,poput suza,padale kapi otopljenog leda ili se slivale niz tanku belu koru.Vazduh je bio ređi,prozirniji,sa nekim čudnim ukusom medovine, jagorčevine,borove smole i zemlje iz koje su isparavale suze breza,od kojih je vazduh treperio kao u danima najveće žege.

                Nikad mi buđenje nije bilo prijatnije nego tog jutra.Do juče sam bio prikovan za postelju,a jutros nasmejan i vedar,pun snage kao nekada kad sam se budio kraj Svetlane u prvoj godini našeg braka.Za sve što se jutros događa sa mnom mogu da zahvalim jedino Mariji.I prošle noći Marija je čekala da zaspim,da bi se povukla u svoju sobu.Ponoć je uveliko prošla,kad sam poslednji put pogledao na sat pre nego sto sam zaspao.Marija je ostala budna kraj mog uzglavlja i strpljivo čekala da zaspim.

                Polazeći u šetnju,tiho da je ne probudim,odškrinuo sam vrata njene sobe.Kosa rasuta po jastuku,glava okrenuta prozoru kao da nekoga očekuje,usne razvučene u osmeh u kome nije bilo ni radosti ni gorčine.Desnu ruku je izbacila preko prekrivača koji je dopirao do grudi sa tamnim nabreklim bradavicama.Odmerenim pokretom sam privukao vrata,ne zatvarajući ih, iz straha da je ne probudim.

                Uholu bolnice ugledao sam Anu,moju stariju kći.Dok smo trčali jedno drugom u zagrljaj,imao sam osećaj da mi tlo izmiče pod nogama i da nikada neću stići.Noge su otkazivale,a suze padale kao sa grana breza u podne.Čvrsto zagrljeni dugo nismo progovorili ni reči.Podizao sam je i vrteo oko sebe zajedno sa torbom koju je držala u ruci.Izneo sam je iz hola a da nisam ni primetio.Šetali smo stazama kojima sam prolazio sa Marijom.U ćutanju sam tražio reči,ali sam ih teško nalazio.

                -Dugo sam čekao ovaj trenutak.Predugo.Kao da sam zaboravljen u ovoj divljini.

                -Znam-jedva je progovorila,gušeći se u suzama.

                -Mila,sačuvaj suze za neku drugu priliku.Sada još nema razloga za njih.

Privio sam je je čvršće uz sebe,dok se Ana gurala na moje grudi kroz raskopčan kaput.

......................................................................................................................................................

                -A evo i prvih ljubičica-prošapta Ana glasom punim pokajanja i krivnje što je pokušavala da mi saopšti promene nastale u mom odsustvu.

                -Pomozi mi da ih uberemo.Ukrasićemo tvoju sobu.Za trenutak se setih Marije i obećanja koja sam joj dao.Dok smo brali ljubičice,Ana mi je pričala o Tamari,mađoj sestri,o mladiću koji je zaljubljen u nju do ušiju.Kaže da je relativno lako podnela promene u pubertetu.Noću kada bi zajedno legle,pričale su o meni.Kupile su mi poklon za rođendan.

                Pred ručak smo završili šetnju.Ispratio sam Anu do kapije.Na rastanku smo podelili buket ljubičica.Ostao sam dugo pored kapije, posmatrjući Anu kako nestaje iza krivine.

                Isprativši Anu,požurio sam Mariji da je iznenadim buketom prvih ljubičica.Vrata sobe bila su širom otvorena.Oko njenog kreveta tiskala se poznata lica u belim mantilima.Zadrhtao sam.Teško sam uzimao vazduh.Telo je u isti mah i gorelo i bilo okovano ledom.Teškim i krvavim kašljem,bolest me je napala svom žestinom.Smogao sam snage da priđem njenom uzglavlju.Ležala je u položaju u kome sam je jutros ostavio.Buket ljubičica goreo je u mojoj ledenoj ruci.Njime sam posuo njenu kosu i telo.Sobu je ispunjavala mukla tišina i miris prvih ljubičica.Napolju su kapale suze sa grana breza.Tišinu sobe zaora moj krik.