Ne tragaj za imenom,i nikad ne poželi da upoznaš onog ko ti piše ovo pismo.U trenutku kad to učiniš,izgubiće svaki smisao reči koje su ti upićene,jer neće više biti samo tvoje.

                Kako noćas žalim što sam te slučajno sreo negde kraj fontane,dok je umorna jesen nosila pokislo lišće uličnog drvoreda,a krupne kapi kiše slivale sa tvog crvenog kišobrana na nebranjena ramena i krajeve crnog mantila.Za trenutak ugledah lice koje će me od tada pa svih ovih dana, pratiti kao teška grudobolja.Leže i bude se sa mnom bez reda za buđenje.Zove me usred noći i primiče prozoru.Gledam ga u vodi,u krošnjama lipa ispod prozora,u prozirnim zavesama snežnih pahulja,vidim ga na krovovima kuća i zagledam u oči koje ni pre ni posle tebe nisam sreo.U tvojim očima čitam svoju sudbinu.Možda je to razlog zašto ih tražim bez straha da u njima pročitam nešto što mi ne bi godilo.

                U godinama sam kada strah od svega onoga što me očekuje polako uklanaja tragove svega što je, možda, i bilo lepo.Da li to stiže osveta za sve što sam nerazumno otkidao od života uvek u žurbi da prigrabim i ono što mi nije bilo namenjeno.

                Početak zime i prvi sneg dočekao sam u teget iznošenom kaputu.Često ogrnut njime pratio sam te ulicama kojima si šetala i razgledala izloge.Zastajao sam na korak od tebe i kradom posmatrao tvoje oči i lice koje se ogledalo u izlogu.Na ulici nisi nikog primećivala.Ne pamtim da si ikada zastala u razgovoru sa nekim od prolaznika.Godilo ti je da budeš sama kao što je meni godilo da te pratim.Nadao sam se da ćeš me u svojim kratkim i strogo planiranim šetnjama jednom primetiti.Ne,nisi me primetila,ili se bar meni tako činilo.Pogled koji bi mi nehotice uputila znao sam da nije bio meni namenjen.On je uvek prolazio kroz mene i ledio mi krv.Drhtao sam od hladnoće ili od zebnje što ti se nikada neću približiti i što nemam hrabrosti za odlučujući korak.Na ruci ti nikada nisam ugledao venčani prsten,a znao sam da nisi sama.

                Zavideo sam čoveku kome si kuvala prvu jutarnju kafu i ogrnuta kućnom haljinom,uz poljubac,pratila na posao.Telo ti se hladilo kraj ograde balkona dok te je zasipao nežnostima,zagledan u tvoje lice i kratko ošišanu kosu.Zavideo sam čoveku sa kojim si izlazila u večernju šetnju dok ti je zakopčavao dugmad na crnom mantilu i privijao uz sebe,štiteći te od vetra.Nikada nisam čuo razgovor koji ste vodili, ali radost koja vas je ispunjavala u meni je budila mržnju prema tom čoveku.Na korak od vas,ja sam umirao od mržnje prema njemu i istom tom mržnjom pucao u njega.Bio sam vaša senka do povratka kući.Posle šetnje ti si postavljala večeru uz glasan smeh, ispijali ste šolju čaja i odlazili u postelju.Ja sam dugo ostajao pored kapije i gledao u tvoje prozore sa željom da upoznam raspored stvari sobe u kojoj si živela.Od svega mogao sam da vidim samo tvoj ogromni portret sa crnom rolkom.Pogašena svetla u vašoj spavaćoj sobi ukazivala su na vreme da krenem kući sa novim bolom i dubljom ranom.

                Železnička stanica.Držimo se za ruke pokušavajući da održimo ravnotežu hodajući po šinama.U kratkim dijalozima ne uspevam da uhvatim tvoj pogled i zagledam u oči u kojima se čitala moja sudbina.

                -Odakle dolaziš?

                -Iz tvojih snova.

                -Moji snovi su prazni.

                -Neće biti kad sam ja u njima.

                -To sam već čula.Bojim se.

                -Čega?

                -Praznih snova.

                -Snovi ne mogu biti prazni.

                -Puni su straha...od novog dana...od neizvesnosti.

                -Kuda vodi ova pruga?

                -U pune snove.

                Zaćutala si.Nalazim katanac bez ključa i stavljam ga u tvoj džep od mantila.Uzimam tvoj dlan i ispisujem:

                Obećaj noćas da ćeš sa mnom biti

                dok gledam smrti u oči

                poslednju "lozu" s tobom ću piti

                kad sama noga na prugu kroči"

                Prstima prelazim preko tvojih usana i lica.Na levom obrazu mali sivi mladež.U trenutku dok sam ti se približavao nestala si.

                Poslednji dani decembra.U tvojoj ulici samo moje stope u snegu.Stojim ispred kapije zagledan u tvoj portret na zidu.Izlaziš i glavom daješ znak da uđem u kuću.Prolazim kraj tebe zagledan u tvoje oči.Ćutiš.

                Na sredini ogromnog predsoblja tvoje dve devojčice kite jelku.Toplinu doma koja me zadesila nikada ranije nisam osetio.Nikada se u roditeljskom domu nisam radovao novogodišnjoj jelci kao večeras u ovim godinama.Nikada toliko svetlosti i sjaja na jednom mestu kao večeras u tvom domu.Sve je bilo ispunjeno tihom muzikom i mirisom kolača koje si ti spremala.Tvoje dve devojčice,zanesene muzikom i sjajem jelke,nisu primetile moje prisustvo. Kao ni ti.Znao sam da sam suvišan u tom sjaju.Moja radost je ostala zatrpana negde u dvorištima mog detinjstva.Smeh je zaboravljen, negde pred kraj leta,na pločniku oko fontane.Zagledan u novogodišnju jelku, krenuo sam ka izlazu neprimećeno.Krenuo sam tvojom ulicom istim stopama kojima sam došao,samo tebe nije bilo na vratima.Pahulje snega su prekrivale moje tragove.Privijao sam uz sebe svoj stari teget kaput željan neke topline koja me nikada nije dotakla.Sa tornja obližnje crkve udarala su ponoćna zvona rušeći u meni san o sjaju tvoga doma i novogodišnje jelke sa čijih grana su zvonili zvončići i padale zvezdice dogorelih prskalica.

                Srećna ti Nova godina i ostaj mi daleko nepoznata moja.