... Prošle su godine od događaja u kome je dečak shvatio da je napustio svet detinjstva. On je sada odrastao, ali mu se u san iznova i iznova vraća ona ista noć.    Bilo je  jutro. U kiosku više nije bilo dnevnih novina. Prijele su mu se viršle. Samoposluga je bila dobro snadbevena. Berberi su se besposleno vrteli na svojim stolicama. Na stepenicama je ležao isušeni tetrapak. Semafori su se prilagođavali saobraćaju kao kameleoni. Pekle su ga oči. Čačkao je uši. Poštar nije nije imao kapu. Pojedini zanati izumiru. U vazduhu se osećala prašina. Život mu je bio pun nepromenjivosti. Čudno je to kada se posle nekoliko godina probudiš i vidiš da je sve oko tebe ipak isto. Isti je ugao pod kojim pada svetlost, iste su stvari koje te okružuju, isti je zvuk zidnog sata, isti su mehutići u ćaši bajate vode. Sve se nalazi u nekom usklađenom ritmu. Njegov život odvijeo se bez nekih većih zbivanja. U stvari, ne postoji tok, ne postoje zbivanja, postoje samo niti između pojedinih događaja koji se tegle kao fino tkanje paučine. Takav je bio njegov život, okružen nekom baruštinom nepromenjivosti i depresivnosti. Dečak, koji je sada već odrastao, nije imao prijatelje. Zapravo, on nije imao nikoga sa kim bi mogao da popriča i provede vreme. Nekoga do svoje pokojne majke sa kojom je razgovarao svako veče. Ali znate kako se kaže:‚‚Onaj koga ne vidiš, taj ne postoji''. Jer i da je nešto video, onda ne bi video ništa, a to je upravo i video svako veče kada bi krenuo na počinak.     A onda je najednom ugledao Nju. Sedela je u kafiću preko puta okružena raznim ljudima. Svi su želeli da se nađu u njenoj blizini. Neonska svetlost tonula je između alkoholnih isparenja. Želeo je da joj priđe, da joj omiriši kosu i da je pogleda pravo u oči, ali bio je nesiguran. Stajao je tako na sred puta, ovlaš razmaknutih stopala isturenih prema napolje i posmatrao je. Čuo je kako joj se taru čarape svaki put kada prekrsti noge. Video je njeno rumeno lice, crne oči i fino oblikovane prste. Boja laka na njenim noktima je uznemiravala, ali nije obavezivala. Njeno čelo bilo je sasvim glatko bez i jedne bore. Gledajući je shvatio je da se svet sastoji od prizora. Sa mnogo prezira pogledao je momka koji joj se na trenutak približio. Tada je osetio ono što se zove ljubav. Jer strast je samo čista podudarnost, a ljubav je kretanje ka istini. Mržnja udaljava čoveka od prirode, ljubav ga vraća natrag, duboko u kolevku postanaka.    Težak život otpadnika naučio ga je da prvo mora biti kao svi ostali, a tek kada ovlada tom veštinom može da počne da se razlikuje. Još uvek je stajao na ulici i posmatrao je , a poslednji zraci zalazećeg sunca bojali su predmete u njegovoj okolini. Kosti glave pucale su mu od naprezanja, a on je osećao samo kako se u njemu raspadaju i ponovo sastavljaju krupni molekuli ljubavi. Želeo je da bude siguran u sebe, samouveren, ali mu česta kinjenja i zlostavljanja u životu nisu pomogla. Na trenutak se vratio u detinjstvo. Nalazio se u svom kupatilu, a iznad njega stajao je njegov otac. Zidovi kupatila bili su beli. Ogledalo i mali prozor, roletna crna i polomljena, kada klozetska šolja i pločice. Otac je skinuo kaiš sa svojih prašnjavih panatalona i promuklim glasom mu rekao: ‚‚Dobro , spusti pantalone''. Dečak je spustio pantalone. ‚‚A sad smakni gaće''. Smaknuo ih je. Otac je zamahnuo kaišem. Prvi udarac izazvao je pre šok nego bol. Drugi ga je već zaboleo. Svaki sledeći udarac uvećavao je bol. U početku bio je svestan zidova, WC šolje, kade. Na kraju ništa više nije video. Mlateći ga otac je nešto psova, ali on nije razumeo reči. Trudio se da ne jaukne. Suze su mu tekle iz očiju, ali on je ćutao. Najzad otac je završio. U kupatilo je uletela majka koja mu je rekla:‚‚Ako želiš da budeš jači i sigurniji, onda prvo moraš da ovladaš nesigunošću. Tek kada doznaš šta znači biti nesiguran, možeš da se prepustiš sigurosti''. Te reči nikada nije zaboravio i odlučio je da ih konačno primeni. Rešio je da priđe devojci i kaže joj nešto. Jer neke reči mogu da se kažu samo jednom u životu i ako se taj trenutak propusti...    Dok je hodao ka njoj razmišljao je o ritmu. ‚‚Ritam je smenjivanje gustog i retkog, punoće i praznine. Kada dišem postajem neko, a onda ponovo uz uzdah postajem niko. Nema me, ništa nije moje, jedino u ustima osećam debljinu jezika, njegovu snagu. Tada jezik isčezava i ja postajem nem''- pomisli on. Do tada je več pao mrak, ribe su bile u reci ispod leda. Mesec je iznad njega. Vazduh je gust i pitak kao med. Prag kafića blješti usijan od mnogobrojnih stopala. Put vodi do nje. Otvoreni šampanjac pucketa kao pištolj. Kada je došao do nje , ona se okrenula i upitala ga šta dođavola sad on hoće. Zbunjen njenim rečima on upita:‚‚Hoćeš li me voleti sutra kao što me voliš danas?''. Na to se ona osmehnu, ustade, namesti svoj minić, okrenu se i reče svima u kafiću:‚‚Ljudi, gledajte, ova nakaza me je upravo pitala da li ću ga voleti sutra kao što ga volim danas. Da li možete da zamislite to?'' Dečak, koji je sada već odrastao čovek, istrča napolje osramoćen, izgnan i odbače po ko zna koji put u svom životu.Trčeći kući, pomislio je : ‚‚Nikada ne gubi onaj ko voli, gubi samo onaj ko je voljen''.    Od toga dana, prošle su dve sedmice, a dečak koji je sada već odrastao povlačio se u sebe više nego što je mogao i da zamisli. Želeo je da veruje da će biti bolje, ali život ga je naučio da stvari nisu dobre ili loše po sebi, nego da su stvari nikakve. Takođe je uveravao sebe da se ljudi ne mogu i ne smeju optuživati zbog tuđe greške. Napolju se gusnuo mrak, podjednako kao u njegovoj sobi, svetlost se povremeno odbijala od neku zvezdu ili od cev pištolja prislonjenog na njegovu glavu.    Došlo je vreme. Kucnuo je čas da se prozor života zatvori i ostavi nas bez prizora. Kada više nema ni prozora ni prizora, ostalo je samo da se povuče obarač...      

Đorđe Đurica