Kad je lep dan na ledu, sunce se zlati ispod oblaka i presijava u svakoj pahuljici svežeg snega. Pramenovi prtine se kao šal oviju oko ledničke glavice, tamo gde se nazire plavičasta ploča smrznutog jezerca. Oluja otkrije komad stene. Na njoj se, nasrpam snežnog belila, tako jasno vide crne žilice. Pukotina se otopi, a snežni prsti ostanu kao korneti na permafrostu. Sunce sija, ali vazduh se mrzne. Povetarac uskovitlava snežnu prašinu. Sa zemlje se diže kristalna izmaglica. To je dijamantska prašina. Tad se i suze pretvaraju u flekice ledenog praha.

Kajra je zabrinuta. Posmatra kolebanje beline između neba i zemlje na horizontu. U čas joj se učini da je ceo svet izvrnut. Da je led iznad nje, a ona sama visi sa neba. Kajrin nos oseća promenu, postaje sve hladnije. Iza Kajre, dve devojke drhtulje na ledu. 

Maja cupka, kao Ledeni trol. Po ovakvom danu, sneg prevari neoprezne. Toplo je samo u iglou uz vatru. Na otvorenom, moraš da se krećeš, inače te led uhvati i postaneš zauvek deo njega. Maja je lukavija od podmukle ledene pustinje. Ona skakuće u mestu i čeka da joj se Kajra obrati.

Oren drhti. Suze teku niz njene bucmaste obraze i pretvaraju se u finu izmaglicu duginih boja. Iz njenih azurnoplavih očiju sipi strah. Oren je naviknuta na toplinu šatora i debele pokrivače od medveđeg krzna. Ona se plaši svega. 

Kajra se okreće ka devojkama. Obgli ih pogledom. Klimne glavom.

- Majo, predajem ti Oren. – kaže svečanim glasom – Čuvaj je, nauči je i pusti je. Sad si ti njena, kao što je ona tvoja.

- Oren, sledi Maju. – nastvlja Kajra ritualni govor – Sledi je, isceli je, napusti je. Kroz nju stičeš svoju slobodu. 

Devojke se zagledaju.

Oren se divi Majinim rukama koje čvrsto stežu koplje.

Maja gleda pravo u plavetnilo Oreninih očiju. 

Oren zavidi Majinom miru koji se kao miris širi oko nje.

Maja zna da će devojčica postati dobar Tragač, ako preživi.

- Devojko, kreni polako iza mene. Posmatraj šta radim. Ako ne želiš da živiš, ja ću ti rado skratiti muke, uzeti tvoju krv i tvoju opremu. – reži Maja

- Takav je zakon Leda – tim rečima Kajra zatvara surovu svečanost. 

Dva ledena pešaka, učitelj i učenik, krenuše na put.

Kad je lep dan, sunce se skotrlja preko neba, a dijamantska prašina supusti na mekani celac. Sneg se razveje, pa stena dobije belu kapicu. Plavičasta caklina krcka i postaje smaragdnozelena, prošarana munjama srebrnog. Zečić izađe iz svoje jazbine i miriše večernji vazduh. Miriše na ljubav.