Za njih niko više i ne pita,

za njih nigde više mesta nema

i nesreća njihova nam smeta

životare ljudi bez imena.

Milostinju ne znaju da prime,

posla nema ni za njih ni za druge

pokušavaju samo da prežive

i da pri tom ne umru od tuge.

Dok ih sele iz mesta u mesto

iz prihvatilišta u prihvatilište,

svoje mesto pod nebeskim svodom

tužna duša krajišnička ište.

Lutaju po zemlji Srbiji,

i spavaju gde ih sni zadese

dal prognani ili izbeglice,

teško žive ljudi bez adrese.