Da mi je opet, ko onih dana,

kad letnja kiša zaspe sokake,

da lakonoga i sasvim sama

premerim selo na korake.

U šaci zahvatim vode sa vrela

kose prepletem lipovim cvetom,

da me opije zujanje pčela,

pa da sanjarim pod drvetom.

Kroz žitna polja da opet krenem,

Moravu pozdravim iz vrbaka,

vinovom lozom da se odenem,

da opet budem ko dete laka.

Al sve sudalja jutra rumena,

svici u oku, makovi zreli,

i sve postaje tek uspomena

uzalud sto se traži i želi.

Samo ponekad, oči kad sklopim,

na zrele dunje sve zamiriše.

Niz lice suza drgtava krene,

ko krupne kapi prolećne kiše.