Prevalio je kilometre kako bi okončao muke, svoje i njene. Sve zbog jednog pokreta rukom, jednog hira, nekoliko vriskova, par litara krvi i jednog noža. Malo li je?

Varala ga je. Možda i nije, ali mu to nije bilo bitno jer su svi pričali o tome. To je bilo dovoljno. Naslađivao se njenim strahom dok ju je držao za kosu i unosio joj se u lice. Nekada je bila lepa, pomislio je. Sada mu je bila odvratna, prljava, čak i ako sve nije bilo istina. Najviše ga je nerviralo poricanje. Nije hteo izgovore, već odmazdu.

Izvadio je nož iz čizme koji se posle delića sekunde našao u njenom stomaku. Zastenjala je i ukrutila se u njegovim ogrubelim rukama. Držao ju je nekoliko trenutaka dok je posmatrao njene oči koje su poprimale staklasti odsjaj, a onda ju je pustio da padne na drveni pod njihove kolibe. Okrenuo se i video dečaka kako joj vrišteći prilazi.

Da li je uopšte moj, pomislio je dok mu je posmatrao bledunjave plave oči iz kojih su sipale suze. I on mu je nekada bio lep, kada su se satima igrali, otac i sin, ali to vreme je sada bilo daleko iza njega.

Bio je begunac od zakona i nije mu trebala smetnja u vidu malog cmizdravca. Nije ga čak ni bilo briga šta će se dogoditi sa njegovim sopstvenim izdankom, sve je bilo nebitno.

Petnaest godina kasnije bio je zaglibljen u nekakvoj ogavnoj birtiji, okružen pijandurama i kriminalcima. Lako se prilagodio, postao jedan od njih. Bio je u drugoj državi, među drugim ljudima i običajima, daleko od zakona. Mogao je konačno da se primiri i uživa u svojoj oholosti, zadriglosti, razuzdanosti i drugim prljavštinama koje je tako voleo.

Ustao je iz stolice sa kojom se slepio i oteturao do vrata. Napolju je bilo hladno, ali mu je svež vazduh prijao. Sve je bilo pusto, osim jednog čoveka koji je stajao pod uličnom svetiljkom. Bio je udaljen dvadesetak metara, ali ga je dobro video, čak i pored silnog alkohola u krvi. Nije mu se išlo kući, pa je odlučio da mu priđe.

Stranac je bio nešto viši od njega i pravilno građen. Izgledao je čisto i uredno. Duga kosa mu se slivala niz ramena kao vodopad niz stenu, a preko leđa je nosio nekakav prastari kaput tamne boje ishaban na rubovima. Dok mu je prilazio, izvadio je cigaretu i mimikom ga upitao da li ima vatre. Stranac je potvrdno klimnuo glavom. Kada je bio na korak od njega, prineo je cigaretu ustima, ali čovek pod svetiljkom nije držao šibicu, mada se nož prilično sijao pod svetlošću lampe.

Fizički bol nije bio veliki, ali onaj uzrokovan sujetom jeste. Pogledao je stranca u oči dok je stenjao i kočio se u njegovom naručju. Još uvek su bile bledunjave, ali je ovog puta iz njih sipalo sve osim suza.

©Aleksandar Popović (2007)