Geni zelenog sunca

Izjutra

pozelenim hladnom svetlošću

izlazeća kao dan

u dubokom snu

i tamo gde nerv

prestaje svoje pripadanje

moje tkivo seća se vozova

koji su tvrde vetrove

s planina ulili

u bivše more.

Kovitlaju se i spiralno kruže

mimo mene i mojih žila

da bi u času buđenja

zategli omču.

Čvrst korak prašnjavom stazom,

tupo i tužno.

Bačeni na taj put

glavnom arterijom

brzinom svetlosti

razvuku testo misli mojih

i uliju se u

sve moje krvi.

Crvene senke dugo me plaše

iz ogledala.

Miriše mi ponekad reč

na ta brda.

Cveće sam skrivala od njih

da ga ne izlome

besom svojim i mojim.