| |
|
|
Autor Slobodan Anić
|
|
Friday, 21 March 2008 |
|
Nasred puta, u debelom sloju julske prašine, sedi dete i iz tabana vadi trn. Musavo je i uplakano, zamazano prašinom i suzama, košuljica takođe sva prašnjava, ponegde mrlje od kupina i migavaca, nesnosna je vrućina iako je još jutro, a ono sedi nasred puta, nasred sunca, i pokšava da izvadi jedan mali, sićušan, crn trn. I tabani su mu prljavi jer hoda boso, leto je, obuća se čuva za hladne dane, a ovako je i zdravije, samo da nije trnja. Kada je trn veliki, onda je lako, vidi se gde je, lako se nađe i lako izvuče, ali ovaj je baš mali i još slomljen, ne vidi ga ali ga oseća kad stane na nogu, ne boli jako, ali dovoljno da mu smeta pri hodu. Dete stiska zube, primiče petu bliže očima, da bolje vidi, sve dok ga koleno ne zaboli, i pokušava da velikim crnim noktima ščepa makar krjičak; grebe po peti da bi ga pronašao i oseća ga, aha, tu je, ali se trn ne da iako dete palcem desne ruke zateže kožu da bi trn više provirio napolje. Ne, ne da se! Dete udara pesnicama u debelu prašinu i ustaje, gazi na prstima i ide jer mu je stoka već davno odmakla, ko zna gde je, možda je negde u šteti pa će tata doveče da ga bije. Dok hramajući trči, po leđima ga bije tkno torbiče u kome nosi komad hleba, zastrug sa sirom i dva crvena patlidžana koje mu je baba spremila i rekla da odmah pusti stoku, poskapaće zatvorena po ovoj vrućini. Mama i tata vuku žito (ne, ne vuku, nego prevoze, tako je rekla učiteljica, volovi vuku kola natovarena žitom, a ljudi ne vuku, oni samo tovare i teraju volove), i celo Cerje prevozi žito, biće vruće pogače, pa je zato po putu oolika prašina, a zemlja suva, kiše odavno nema, sve izgore, kaže baba, i svi tako kažu, a i on to zna jer stoka nema šta da pase, trava je sasušena, zato su ovce i iskoristile njegov trn da odu u tuđu detelinu, zna on gde su, sada ih i vidi, samo da niko ne naiđe dok ih ne vrati. Trba samo da se popne iz jarka uz beden obrastao kupinama (i one su pune trnja, izgreaće ga), da se provuče koz njih i između bagrenja u živici, i biće u detelini. Ranije mu je deda pomagao, ali nega nema, egao je na astal, zažmurio i prekrstio ruke, gorele su neke sveće i mirisalo na tamnjan, pop je pevo, pa su ga odneli na groblje i zatrpali.Dok mu se kupine zabadaju u čelo i obrze, u ruke, i kroz košulju u telo, mališan se seća dede, žutog i spečenog (kažu da ga je izela jektika), ali uvek blagog, dobroćudnog i zamišljenog. Najčešće je duvao u dvojice sedeći u hladovin, dok je mališan pazio da stoka ne ode u štetu; samo zimi, kad bi popio dve tri čaše vina, malo bi živnuo, seo na banak kraj zemljane furune i zapevao neku pesmu, starinsku. Znao je i uz gusle da gudi, dok je mališan, ne trepćući i načuljenih ušiju slušao, hvatao svaki preliv glasa i pamtio svaki stih. Sada u i guslama pokidane strune, leže na tavanu pod debelim slojem prašine, a malo su i napukle. Uspeo je da se provuče, iz jednog obraza i obe ruke mu curi krv, i košulja mu je na leđima poderana i krvava, ali on ne oseća, ovce su tu i sad može da ih potera. Oteraće ih u čir, tamo ima bagrenja pa nek brste, ima i nešto trave jer je u senci pa se nije sasušila, ali je slba i oskudna jer to je ipak bagrenjar a ne pašnjak. U bagrenjaru je hlaovina, ali po zemlji ma trnja i dečak gazi oprezno, ne celim stopalom, smo na prste ili samo na pete. Ima tu i jedan orah, pod njim nema trnja, i onodlazi tamo, legne i gleda u sivo-plavo nebo po kojem ploi poneki beli oblačak, vunen, nalik na njegove ovce. Koliko bi džempera i čarapa moglo da se isplete od onolike vune, pita se on i mašta o tome kako na nebu čuva ovce-oblake, a baba sedi blizu sunca grejući leđa i prede. S puta se čuje škripa kola. Ustaje i gleda: volovi teško stenju vukući uzbrdo, iz njuške im se tegle bale; napred ide žena i vodi ih, a na kolimoa, kore na žitu, sedi čovek. Zaustavi malo tu u hladu, da se odmore, kaže on. Žena se okreće, viče ooo! idući unazad nekoliko koraka dok volovi ne stanu. Zatim stoje, volovi duvaju i brane se od mušica udarajući se repovima, a žena se saginje i i češa po bosim nogama. Nedrasu oj dopola raskopčana i iz njih kuljaju nabrekle dojke. Vime, misli dečak i seća se mlazova mleka koji teku u karlicu kad se muze krava. Opet gleda u njene noge, preplanule, bose i prašnjave i to mu daje ideju. (On doduše i ne zna da je to ideja, tu reč ne poznaje, ali ne mora se svačemu znati ime da bi postojalo.) Kad su kola odmakla on ustaje i sa bagrenja skida trnje. Odlazi na put, razgrće prašinu i pažljivo stavlja trnje na zemlju, vrhom okrenuto na gore. Zatim ih opet prašinom pažljivo pokrije vodeći računa da ih ne obori. Sakrio se u zabran i gleda kroz živicu glave prilonjene uz drvo. Nailaze druga kola. Naravno, žena je opet bosa kao i ona prva, vuče noge po prašini. Da li će se ubosti, strepi dečak, i da, joj! viče žena i skakuće na jednoj nozi, a zatim opet joj! počinje da skakuće na drugoj. Ooo! viče na volove i oni staju, zabaci im vođice preko jrma, sklanja se u stanu i psujući seda na zemlju. Širi noge da bi dohvatila tabane, a dečak zadovoljno, široko otvorenih očiju zranja pogled ispod njene suknje sluteći neku vlažnu tamu od koje gaobuzima neki slatki strah. To je, znači, ono, misli on, i zaboravlja na ogrbotine po telu, zaboravlja na trnje, zaustavio je dahi ne trepće. Žena razmazuje pljuvačku po tabanima nastojeći da spere prašinu kako bi otkrila gde je tn, a suknja sve više klizi naviše dok joj butine blešte i bele se kao beluci na podnevnom suncu. Opet ću da namestim trnje kad ovi odmaknu, odlučan je dečak, užagrenim očima zaranjajući u vlažno tajanstvo.
|
|
|
|
|
|
