Noć je odmicala i jauci su se još više istanjili, pogađajući strašne misli u meni.Pokušao sam se setiti nekih događaja iz života, dajući mislima punu slobodu izbora, ali cijuk me je uvek vraćao natrag u jamu.Svici nestadoše i zvezde preplavše svod.  Do jutra moram pobeći.

Uvek daju noć kao šansu. Kao i mi što smo davali njima, kao i svi što daju. Uvek dozvoljavaju da polu-živi probdiju noć pokušavajući da pobegnu. I ko uspe, uspe.

Ne jure ga.

Ujutru će u jami sasuti vreli cement ili kreč.

Bilo šta što imaju pri sebi. Zatrpaće ovu jamu kao i sve što su zatrpali.
Kao, i mi što smo zatrapavali. Lagano.

Kofu  po kofu. 

- Moram bežati.

Četvrta i poslednja misao. 

Proveo sam celih pet sati do svitanja oslobađajući udove. Prst na čelu me je pekao poput groma, i namah, kad bi živci popustili do kidanja, osetio bi ispucalu kožu i ponekad nokat. Svaki put bi se jedva smirio. Više nisam mislio. Radio sam bez prestanka.

Telo je cijukalo i cijukalo. Ništa ja tu nisam mogao. Pred zoru je prestalo. Tek tako. Odjednom. 

Poslednjih sat pred zoru pokušavao sam da povratim noge u život. Leva je skroz poplavela dok je desna već posle par minuta počela da rumeni. Osmehnuo sam se. Kristalno se sećam. U jami punoj krvi i ispalih zuba. Punoj gnoja i mrtvih.

Osmehnuo sam se i kad sam uspravljen šakom zahvatio busen zelene trave penjući se, grabeći ka slobodi. Potrčah.

Niko ne pripuca. 

Iz sumnje, iz tame do svanuća dana, izađoh ...

                                                                                               Djordje Petrovic