| Iz sumnje, iz tame do svanuća dana izađoh pevajući na sunce... |
| Autor Ace Budaleski | |
| Friday, 21 March 2008 | |
|
Kada me uhvati muka, čamotinja, ili po naški depresija, dodatni mi je smor što ne smem nikome da kažem. Samoća, brate. To meni nivo serotonina skače po trambulini, depresija je hemijska rabota, kao što ni čir nije od sekiracije već bakterije. Ali, u ovim orijentalnim krajevima sramota je biti depresivan. Nigde luđih vladara i luđeg naroda, a nigde veće sramote nego biti potišten. Peder ili lud, isto ti se 'vata. Jer, ako se požališ pogrešnoj osobi, samo će te okriviti zbog toga što si tužan. Naš je svet pun savetodavaca koji kao da su svu mudrost pokupili iz ženskih časopisa ili sa služenja vojnog roka. Neverovatno, kako je lovde ako zgraditi imidž mudre osobe, spremne da pomogne drugima. Dovoljno je popamtiti tri »izreke čuvenih ljudi« (obično iz nekog rokovnika za sekretarice, gde se uz svaki datum nalazi latinska izreka a na kraju kalendar, spisak mernih jedinica i vremenskih zona te glavnih gradova država) plus dva-tri »stava« ili, ispravno – stanovišta: više cenim duhovno nego materijalno, svako je kovač svoje sreće, Ameri nisu bili na Mesecu... Bogataši sa Beverli Hilsa bogati, ali bez duše i solidarnosti i tople ljudske reči. A mene muka ufatila. Ono, zajeb'o sam se u dva razgovora s ljudima od kojih mi zavisi karijera. Mislim da sam rekao nešto što ne treba. Preti mi bojkot. Opet sam se izglupirao. Šta ću sad? Na računu - minus. Kada će sledeća uplata – pojma nemam. Sumnjam u to što radim. Progone me neuroze iz prošlosti. I nije mi dosta mukâ, već moram da glumatam. Da ne naletim nekom mudracu koji je diplomirao na savetima iz ženskih časopisa, nekom poznavaocu narodnih izreka, nekom koga je »život šibao a on se čeličio, pa ne kuka...« Generacijo moja, di si? U Australiji, Engleskoj... Ma što si brale/sine potišten? Ja volim plavu boju i moja mana je što svima želim dobro. Ako ti je, sine, dosadno, radi nešto. Eno ti plantaže PKB-a, ja fala Bogu, nikad nisam imao/la tu depreseiju, uvek sam uspevao/la razgovorima s prijateljima, a pre svega sam/a sa sobom da rešim probleme, a najvažnije je ne gubiti optimizam ni u najtežim situacijama. Verujem u ljude. Ulica je pokvarila omladinu a i Zapad s tom drogom i filmovima. Nisam zlopamtilo svima praštam, a sâm/a uvek činim dobro, jer verujem u karmu, a ti sine da vidiš one što nemaju ruke i noge pa nisu u depresiji, kako se ljudi muče a pevaju, nemaju, baćo, vremena za depresiju kao oni na trulom Zapadu. (Aha, dobro. Ma ko te jebe prosvetarko ili čiča, skinite mi se, bre, s kurca.) »Kako si? - pitijsko pitanje. Ne valja ako si dobro ne valja ako si loše. Bolje da si »onako«. Kako ste pa vi? E onda sledi izveštaj, Odisej s nalazom konzilijuma, baćo, da vidiš šta je prava muka. Kamen u žuči, zaova ima »onu boles'« vodili je u Švajcarsku pa vrnuli, ali unuče »eno ga na Prinston«, doktorat sprema. Mlogo je bistar. Pasivno-agresivne osobe - majke »koje su se žrtvovale« ne daju drugima da budu nezadovoljni. To je privilegija. Ne daju ni radnici. Radnička klasa je decenijama verovala da je na vlasti. (A mrzeli samoupravljanje?!) Kad ono, sad im krivo što se oni nisu napljačkali. Treba druge ubediti da im je ne samo neloše, već štaviše dobro - da pevaju od sreće. Da bi se tako bolje videlo njihovo, domaćičko i težačko žrtvovanje. Zazvoni mi telefon. »Alo.« Prepoznam Ž.-ov glas. Frend pokojnog ćaleta. Dva puta mi nabaciv'o šljaku. »Kako si?« »Onako.« »Kako živiš?« »Slabo.« »Šljakaš li?« »Nemam gde.« »Što se ne javiš?« »Nisam se setio.« »Dođi sutra u 9 u moju kancelariju.« »Okej.« |
| < Prethodno | Sledeće > |
|---|
