Čula je njegove korake na vratima.

“Šta da radim?”-Pitala se.

Opet je dolazio pijan. Bila je kasna noć.

Volela ga je kao svoje oči, a on…nije bio čovek u koga se zaljubila. Dolazio je kući besan, nepredvidiv i agresivan posle litara vodke koju bi “sasuo” u sebe.

Nije valjalo ako ga čeka budna rekao bi:”Šta je?! Šta me čekas?!”Nije valjalo ako bi se pravila da spava, tada je mogla da čuje samo:”Tako se dočekuje muž, koji je došao kući?!”

Dok je ona razmisljala šta da uradi, on je već ušao u sobu, teturajući se. Stade i upilji se u nju zakrvavljenim očima. Prestrašeno ga je pogledala. Krenu ka njoj, a ona, gipko poput mačke skoči i sklupča se uz ivicu troseda. Gledala ga je dok joj se približavao i osećala kako čitavo telo počinje da joj se trese. Uneo se u njeno lice i gledao ju je podrugljivo, besno...

“Kurvo! Što si budna?!”

Uprla je svoje raširene zenice u njegove, a glas iz nje nije izlazio. On podiže ruku, zamahnu i udari je tako snažno, da ona vide samo bljesak pred očima. Nije ni glas pustila. Sledio je još jedan šamar i još jedan…Počeo je da je udara nogama, a ona...Ona ga je gledala u oči, bez suza, bez ijednog glasa, nadajući se...

”Možda ovaj put doprem do njega! Možda ovaj put dođem do čoveka kojeg volim!”

Udarci su se nizali jedan za drugim, dok on ne klonu, ispruži se preko kreveta i utonu u miran san, kao da se ništa nije dogodilo…

Lagano se podigla na noge. Bolelo ju je čitavo telo, ali taj bol ona nije osećala...Jaču bol od te, osećala je u grudima...Osećala je kako boli duša. Nešto duboko u njoj je puklo…

Lagano ode u drugu sobu i pruži ruke ka krevetiću u kome je spavao anđeo…Njen anđeo…Devojčica plavih očiju i kose. Lagano je podignu i privi u zagrljaj. Dete se samo promeškolji i nastavi miran san.

Sa detetom u naručju, krenu ka izlazu. Stala je još jednom da pogleda čoveka koji je ubio ljubav.

Klizila je pogledom preko dugih nogu, čvrstog stomaka i širokih ramena, zadržavajući se nesto duže na sklopljenim očima. Gledala je njegove duge trepavice i suza joj se otkide.

“Mnogo sam te volela…”

Sa detetom u naručju, stajala je na mostu, gledajući crnu vodu pod sobom. Čula je kako se talasi kotrljaju.

“Volela bih da imam snagu ove vode.”-Šaputala je u sebi. Nije videla izlaza, do spasa u vodenoj bujici. Razmišljala je o svom životu. Slike su se nizale pred očima. Mislila je na svog oca, koji ju je na kolenima molio da ne ide od kuće...Oca koji je plakao poput malog deteta, moleći je da se ne uda za Njega.

ON...Sećala se...Stajao je na vratima diskoteke i preprečio joj rukom ulaz. Podigla je pogled i njene oči, boje zelenih maslina, susrele su se sa najplavljim očima, koje je ikada videla. Već u tom trenutku, poželela je da život proživi sa Njim...Njim, koji je ubio svu njenu veru u život, u ljude, u ljubav... Sa Njim, koji je uništio svaki njen san...Sa čovekom, koji je ljubav pretvorio u strah...

Kao hipnotisana, gledala je reku. Zora samo sto nije svanula. Lagana svetlost prelamala se u talasima i delovala čarobno, privlačno...

Stisnu svoje dete u naručju i prvi zrak izlazećeg sunca pade na anđeosko lice, a devojčica otvori oči.

Samo to je bilo potrebno. U njenim očima majka otkri snagu nabujale reke, smisao života i nadu koju je izgubila. U trenutku, čitav život je dobio smisao.

“Šta ja to radim?!”-Kroz glavu joj je proletelo pitanje, koje je ošinu poput udarca bičem. Pogleda reku, pa pogleda svoju devojčicu i nasmeši se. Zraci sunca su se kupali u njenoj plavoj kosi. Odmače se od ivice mosta i zaustavi taksi.

“Molim vas, samo krenite...”