-Ne, ne gospodine. Za to morate otići na šalter 15. Ponesite ovaj formular i vaša dokumenta i predajte ih tamo. Oni će vam reći šta dalje.

-U redu, hvala.

Išao je kroz široke hodnike tražeći šalter 15. Ok....12......13, još malo.....14.....evo ga, mislio je.Na tabli iznad šaltera pisalo je ''PROMENA UTISKA''.

-Dobar dan.

-Dobar dan.

-Poslali su me kod vas sa portirnice. Želeo bih da promenim prvi utisak.

-Jel imate formular RŠ?

-Da.

-Izvod iz matične knjige rođenih, potvrdu o radnom odnosu?

-Da, da.

-Priznanicu o obavljenom sistematskom pregledu?

-Da.

-BDSM obrazac, potvrdu da ste sisar?

-Da, sve to.

-Dobro... Potvrdu o plaćenom porezu, izvod iz broja cipela?

-Imam sve, evo...

-Još nam samo treba rengentski snimak levog plućnog krila.

-Tu je. Imam sve, želim samo da obavim ovo što pre.

-Dobro....Uzmite našu brošuru i sačekajte tamo – i pokaza na dve stolice u ćošku.

-Dobro, hvala – i čovek sede u ćošak.

Listao je brošuru.... ''Želite da budete srećni? Želite da vas ljudi vide drugačije? Želite da volite i budete voljeni? Onda dođite kod nas u Upravu ljudskih odnosa! (Jer mi znamo kako) ''A onda je išlo dalje.... ''Želite da budete dobronamerni? Možda zanimljivi? Ili inspirativni? Samo dođite kod nas. Dovoljno je da popunite jednostavan formular i mi ćemo uraditi ostalo. Uprava ljudskih odnosa! Mi znamo kako!''

 ................40 minuta kasnije.........

-Sledeći! – čulo se sa šaltera.

-Ja sam – dotrčao je čovek.

-Dobro, dajte vaša dokumenta.

-Evo, tu je sve.

-Potvrda o završenoj višoj metalostrugarskoj školi vaše prababe?

-Pa zapravo, završila je samo četiri razreda osnovne, ali...

-Jeste li priložili potvrdu i platili taksu na to?

-Da.

-Dobro, znači spremili ste sve. Šta tačno želite da promenite ovde?

-Prvi utisak.

-Šta nije u redu sa sadašnjim utiskom koji ostavljate? Delujete mi u redu.

-Pa, za početak, potpuno je pogrešan.

-Dobro, ako ste čvrsto rešeni, potpišite ovde i idite u kancelariju našeg inspektora za utiske. To su vrata iza vas.

Čovek potpisa papir, zahvali se, a onda pokuca na vrata inspektora.

-Odjebi! – čulo se iz kancelarije.Čovek se zbunjeno okrete i uputi upitan pogled ženi na šalteru.

-Standardna procedura. Samo budite uporni – ''ohrabri'' ga ona.

Kuc-kuc-kuc.... Ovaj put malo odlučnije.

-Rekao sam odjebi! Imam lopatu i ne bojim se da je upotrebim!

-Izvinite, ali uputili su me kod vas, i hteo bih.... – ali mu ostatak rečenice zagluši zvuk bizona u stampedu koji je dolazio iz unutrašnjosti kancelarije. On se polako i bojažljivo pomeri u stranu kao da će svakog trenutka celo krdo da izleti i pregazi ga. Okrete se ponovo ka ženi za šalterom samo da bi je video kako mu se ljubazno osmehuje i klima glavom. Zvuk prestade odjednom, nenadano kao što se i pojavio. Čovek ovaj put odluči da jednostavno uđe u kancelariju, pa šta bude. Odškrinuo je vrata polako, i proturio glavu unutra. Video je čoveka u odelu, uredno očešljane kose, kako sedi za stolom i gleda nemi film na malom crno-belom portabl televizoru.

-Dobar dan? –reče tiho čovek 1 sa vrata. Na ovo, čovek 2 iznenađeno podiže glavu.

-Dobar dan, dobar dan. Uđite, molim vas – ljubazno mu reče, široko se osmehujući.Čovek 1 uđe u kancelariju i zatvori vrata za sobom.

-Sedite molim vas. Kako mogu da vam pomognem danas?

-Vi ste inspektor za utiske, jel tako?

-Da, jesam.

-Poslali su me kod vas. Želim da promenim prvi utisak.

-U redu. Dajte mi vaša dokumenta - čovek 2 poče pomno da pregleda svu dokumentaciju, a onda nastavi – dobro, znači sve je tu... Postaviću vam seriju pitanja, čisto da bi imali neku osnovu, a onda ćemo preći na konkretan postupak. Cela stvar je relativno bezbolna i neće dugo trajati. Vi se samo opustite i budite to što jeste. U redu – reče premeštajući papire po stolu – da počnemo.Čovek 1 se malo promeškolji u stolici.

-Imate li braću ili sestre?

-Starijeg brata i sestru bliznakinju.

-Uuuuu.... – čovek 2 napravi grimasu, i zapisa nešto u dokumentaciju. Papuče ili klompe?

-Molim?

-Da li vaša sestra bliznakinja nosi papuče ili klompe po kući?

-Pa....hmm....Papuče, rekao bih. Ali zašto... – ali ga sledeće pitanje prekide.

-Da li vam se baba potpisuje ćirilicom ili latinicom?

-Nisam siguran....

-Želite li pomoć ''pola-pola''?

-Šta? – čovek 1 je već polako počeo da se gubi u ovom razgovoru. Nije imao pojma o čemu se radi, i baš zbog toga reč 'pomoć' mu je zvučala primamljivo.

-Pomoć ''pola-pola''. Želite li da je iskoristite sada?

Posle par sekundi razmišljanja i zbunjenog zurenja u levo koleno reče, nesigurnim glasom:

-Da, želim.

-Dobro. Znači, latinica ili ćirilica. Molimo režiju da oduzme jedan netačan odgovor – reče čovek 2 a onda na sto stavi kartončić na kome je pisalo 'ćirilica'. Znači ostaje nam latinica. Koji je vaš odgovor?

-A.... umm..... latinica – uplašeno reče čovek 1.

-Da li je to vaš konačan odgovor?

-Da..... da jeste – ovaj put nešto sigurnije.

-Ovo je tačan odgovor!!! Vaša baba se zaista potpisuje latinicom! Dobro, idemo dalje.... Ako čovek koji se zove Nenad, sretne čoveka koji se zove Miroslav, i Nenad da Miroslavu živu patku, šta će kao prilog uz tu istu patku, ali ovog puta u pečenoj verziji, Miroslav poslužiti?

-Zaista ne bih znao....

-Pogađajte. Ovde nema pogrešnih odgovora.

-Ali...

-Samo recite..... prvo što vam padne na pamet.

-Aummm..... turšiju?

-Dobro, pretpostavljam da je i to opcija – reče i zapisa nešto na rengentskom snimku levog plućnog krila. U redu, to je dovoljno za sada. A sad mi kažite šta biste tačno da promenite.

-Pa vidite, ljudi kada me sretnu, vide me kao veselu, druželjubivu osobu. Dobronamernu čak...

-Ali?

-Nisam takav...... ja sam nezanimljiv, neinteligentan, neotesan.... apsolutno bez smisla za bilo kakav humor, neosetljiv na ljudske tragedije u bilo kom obliku, mrzovoljan, pomalo zlopamtilo..... uvek ljubomoran i spreman da to pokaže, i juče sam pojeo kilogram karamela tako da sam na dobrom putu da budem i debeo..... to bi bilo to, čini mi se. Samo želim da me ljudi vide kao ličnost koja ja zaista jesam.

-Vrlo dobro. Kako biste okarakterisali prosečan svakodnevni razgovor koji bi neko mogao voditi sa vama?

-Pa... generalna nezainteresovanost za tuđe priče mi je usađena u prirodu, i protiv toga se ne može. Tako da razgovor sa mnom izgleda kao obraćanje sveže okrečenom zidu. Ljudi to tumače kao strpljivost i umeće slušanja.

-A vi ste zapravo potpuni skot?

-Da.

-Dobro....Ovo je relativno čest slučaj. Nastavite.

-Mislim da je najbolje biti iskren. Zato ne želim da ljudi svoje dobre namere i pozitivnu energiju projektuju na mene, i vide me u svetlu u kom ne želim da budem viđen. To nisam ja. To je pogrešno. Ja sam štreber i glupak, socijalno neartikulisan, neprilagođen, i kao takav želim da se predstavim svetu. Mislim da je tako najbolje za sve.

-Da slažem se. Nema svrhe pretvarati se. Šta još?

-Ljudi su lukavi, znate. Ako ne progovar ni reč, kažu: On ume zaista da te sasluša; Ako pričam suviše, kažu: U njegovom duštvu je prijatno i vreme brzo prolazi; Kada se ne javljam na telefon: On ne diže glavu od posla, tako je vredan; Kad se javljam svima: On je tako otvoren i pristupačan. Ne želim da podlegnem njihovim igrama. Kažem vam, to mora da prestane...... Mislim da ne tražim mnogo.

-Ne, ne svakako. Potpuno ste u pravu. Vi ste potpuni drkadžija.

-Da, da – reče čovek 1 sa oduševljenjem.

-Dobro.... Ovo ćemo lako rešiti. Svako veče pred spavanje popijte malo soka od kiselih krastavaca. Ali, neka budu iz turšije od prošle godine, on bolje deluje. Dođite ponovo za 14 dana. Mi ćemo u međuvremenu poslati dopis svima koje poznajete o tome kakav ste vi zapravo idiot. To će vam, za početak, olakšati situaciju. Samo se još potpišite ovde – i pokaza na mesto na papiru.Čovek 1 ustade i stavi svoj potpis na  naznačeno mesto.

-Dobro – reče čovek 2 pečatirajući formulare – ovo ponesite sa sobom – i pruži mu priznanicu. Vidimo se za dve nedelje.

-Hvala puno. Doviđenja.

Čovek 1 izađe, javi se ženi na šalteru prostim klimanjem glave i napusti zgradu. Spuštao se niz stepenice, zatim polako niz ulicu, dole, i nestajao u perspektivi. Visoko iznad, gore na vrhu zgrade, stajala su velika slova: UPARAVA LJUDSKIH ODNOSA: MI ZNAMO KAKO.

(c) Ana Zlatanović 2008