Pojedini događaji, koji nažalost postaju svakodnevnica, me navedu da se zamislim, da se upitam šta je uzrok ove posledice i, što je najgore, da se iznerviram. I to ne benigno, ne pokretački. Onda se vratim u prošlost. Rođena sam u Novom Sadu. Verujem da je to prednost naspram ljudi koji su rođeni u manjim mestima samo što se kulturološke strane tiče. Mada, moja majka nije rođena u Novom Sadu. I iako njeni roditelji jesu (deda je bio vojno lice pa su se selili), mislim da je vaspitanje njenih roditelja od učinilo mnogo. Tako da, ustvari, nije bitno gde si rođen. Bitno je kako su te tvoji roditelji vaspitali.

Sećam se da sam prvi put u pozorište otišla sa nepune četiri godine. Lutkarska predstava za decu. Imam i slike, koje mi potvrđuju kadrove koje se pojavljuju u mojoj glavi povodom tog događaja. Otada me je mama redovno vodila u pozorište i ponekad u bioskop, kada je bio program prilagođen deci mog uzrasta. Sama sam počela da idem krajem osnovne škole. Svaki put kada me je vodila u neku ustanovu ili na neku manifestaciju, pričala mi je šta mogu da očekujem da vidim i kako trebam da se ponašam. U muzičku školu su me roditelji upisali kada sam imala punih šest godina. Pošto nije imao ko da me vodi, ja sam maltene od prvog časa morala ići sama do škole, autobusom. Znala sam da brojim, pa sam od stanice do stanice izgovarala u sebi brojeve unazad, da ne bih promašila gde trebam da izađem. Jer, ako bih promašila, izgubila bih se, a pomisao na to mi se nije činila privlačnom. Kada sam bila malo starija, oko devet, deset godina sam imala, mama mi je skrenula pažnju da se autobusom vozi još ljudi i da ja i nisam više tako mala i da mogu da stojim i u kjoj situaciji trebam ustati. Pokazala mi je gde i kako da se uhvatim kada uđem, kako da najlakše održim ravnotežu. Možda sada izgleda smešno i banalno, ali je meni mnogo značilo. A to je učinila samo iz razloga što je OSNOVNI RED I KULTURA USTATI STARIJOJ OSOBI U AUTOBUSU, OSOBI SA INVALIDITETOM, TRUDNICI ILI OSOBI SA DETETOM! Naravno da nećeš ustati ženi koja vodi dete od deset godina, ali ako možeš da stojiš, ustupi mesto nekome ko zaista ne može da stoji ili ima poteškoće dok to čini. Od moje osme ili devete godine se nije desilo da nekom nisam ustupila mesto u autobusu, ukoliko sam procenila da je to stvarno potrebno. I radije bih ustala nekom kome ne moram, nego sedela i razmišljala da li sam trebala ustati! I verujte mi, sećam se da su to ljudi stalno činili. I meni kada sam kao mala išla autobusom bez pratnje, ali i ostalim ljudima kojima je bilo potrebno. Znači, nisam samo ja to činila, to je u neku ruku bilo normalno. Danas, kada sam se vraćala sa fakulteta počela je da pada kiša. Naravno, nisam mogla da idem peške kući, te sam ušla u autobus. Velik broj studenata (manje više, pretpostavljam da su studenti) je ušla u taj isti autobus i još su se gurali da zauzmu mesto. U centru je ušlo nekoliko starijih ljudi. Ja gledam i ne verujem! Niko se nije ni okrenuo, gledaju kroz prozor, kao ne vide ili jednostavno strpaju slušalice u uši i ’kuliraju’. Došlo mi je da se nasmejem u neverici, pa sedeli su pola dana na faxu, zar moraju opet da sede? Razočarana, puna prekora njihovim roditeljima izlazim iz autobusa i uputim se ka zgradi u kojoj živim. Usput ugledam Panonsku banku i rešim da platim račun koji sam imala da platim. Ulazim u banku i vidim da rade dva šaltera, na oba stoje ljudi koji obavljaju šta imaju da obave, i stajem u jedan i čekam. Nekoliko sekundi posle mene dolazi jedna starija gospođa, nezahvalno je da pominjem broj njenih godina, ali mislim da nema manje od osamdeset. Ona staje u red pored onog u kom ja stojim i naslanja se na pult. Prilazi joj radnik obezbeđenja i odsečno joj kaže:

-         Ne možete tu da stojite, stanite iza one devojke, postoji samo jedan red.

-         Ali ja ne mogu da stojim, pa sam ovde stala da se naslonim, odgovara mu gospođa.

-         Molim Vas gospođo, pomerite se odavde.

Ispred nje je jedan momak čekao red. Nije bilo dvesta ljudi u banci niti je tuda prolazilo osoblje, pa da je smetala.

-         Gospođo, samo se Vi naslonite, ja ću Vas pozvati kada dođete na red, rekla sam instinktivno.

Ne znam, najnormalnija reakcija homosapiensa bi bila, po meni, da žena sme da se nasloni!!! Pa nije sela na pult ili škrabala po njemu ili na bilo koji način simulirala mogućnost njegovog uništenja, a očigledno nije nikom smetala tu.

-         Ko ste Vi da ovde pravite red, drsko mi je rekao radnik obezbeđenja.

-         Ja ne pravim red, kakav ste Vi to čovek kada ne date jednoj baki da se nasloni, rešila sam da ne popustim lako. Gospođo, idite sedite na fotelju, iako je daleko, ja ću Vas zvati kada dođete na red.

-         Tako možete da se ponašate kod kuće, nastavio je drsko čovek koji je izgleda umislio da ako nosi uniformu ima pravo da nastavi da me maltretira.

-         Gospodine, ja se sasvim normalno ponašam, a Vi ne možete tako da razgovarate sa mnom, rekla sam i skrenula pogled ispred sebe.

Dražala sam račun u ruci. On je najstavio da me vređa i da mi dobacuje. Odlučila sam da ćutim, jer sve što bih rekla išlo bi na moju štetu, spustila bih se na nivo jednog nevaspitanog i prostog čoveka koji je dobio mesto u banci i sada misli da ima pravo da radi to što radi. Dok je izgovarao sve to šta je izgovarao ja sam, nehotično, pocepala račun. Odvojio se deo koji službenik u banci treba da mi vrati od dela koji zadržava za sebe. Došla sam na red i pozvala stariju gospođu da dođe ispred mene.

-         Ali Vi ste pre mene, rekla je.

-         Nema veze gospođo, nije meni teško da sačekam pet minuta duže, odgovorila sam.

Baka je prošla i stala, a mene je druga službenica prozvala. Naravno da nije htela da primi moj račun koji je bio pocepan, rekla mi je da idem kući da ga zalepim. Kada sam je pitala da li ona to može da uradi, odgovorila je negativno.

-         Nemam selotep, rekla je i pogledala u selotep ispred sebe.

-         Hvala lepo, doviđenja, odgovorila sam joj revoltirana.

 Na njenoj pločici sa imenom i pločici radnika obezbeđenja je stajalo isto prezime. Ha, nasmejala sam se, okrenula i izašla iz banke jako potresena. Otišla sam do druge banke, u kojoj inače plaćam račune, jer nikada nema gužve i pitala radnicu da li može da uzme taj račun i proknjiži ili moram da idem u Informatiku po novi. Rekla mi je da nema problema i zalepila ga, naplatila, odštampala, odlepila i dala mi moj deo. Sasvim obično, kao da račun i nije bio iz dva dela. Kaže da se često desi da se ta dva dela odvoje.

Čim sam stigla kući sela sam ovo da zapišem. Još uvek sam u šoku. Kuda je nestalo vaspitanje našeg naroda, osnovi red i kultura? Da li su ti pojmovi izašli iz svesti današnjih roditelja i građana? Pa očigledno je da se ne ponašaju samo deca tako, već i odrasli ljudi! Da izgovor tražimo u političkom stanju države i finansijama mislim da ne bi trebalo. Svi smo odrasli u istoj ili barem sličnoj situaciji, pa opet nismo svi isti. Kako je moguće da nema poštovanja prema starijim osobama? Moja majka je bolesna, kako mogu očekivati da će njoj neko pomoći na ulici ukoliko ja ne pomognem nekom? A i da nemaju nikog bolesnog ili starijeg u okolini, kako ne razmišljaju da će i njima jednog dana u budućnosti biti teško da stoje i onda će očekivati da im neko ustane ili da im promogne. A ko će to učiniti kada njih njihovi roditelji nisu vaspitali, pa teško da će oni umeti svoju decu. Zaista se strašno osećam, u gradu koji je univerzitetski, koji ima sve uslove da podigne nivo kulture i obrazovanja građanima Srbije, a u dvadeset i prvom veku se dešavaju ovakve stvari. Tužna sam i nesrećna, jer ne mogu da verujem da nam se ovakve stvari dešavaju. A nije bilo tako.

Šta nam se to desilo?!